О првим филмовима у крагујевачким биоскопима, раду на радију Б92 и касније на истоименој телевизији, о филмовима и серијама који су пратили његову каријеру, па и о превођењу филмова и о томе колико разлике има у презентацији новинарства на екрану и у стварном животу; о свему овоме разговарао сам са Гораном Димитријевићем, уредником и водитељем Дневника на каналу НоваС.

Како је игледало одрастање у Крагујевцу по питању биоскопа? Колико их је било и у каквом су стању данас?

У време мог одрастања била су три биоскопа. Звала су се Шумадија, Пионир и Раднички дом. Касније су остала два, док сам ја живео тамо, негде до краја 80-их. Сада, колико знам, постоји један и то мултиплекс у тржном центру, а ови стари биоскопи више не раде. Један је градска сала, а ова друга два нису више биоскопи одавно. Сада је то један биоскоп у тржном центру са неколико сала.

Како су изгледала прва биоскопска искуства?

Моја прва искуства везана су за рану основну школу отприлике. Први пут сам ишао у биоскоп доста мали са оцем и гледали смо партизански филм Капетан Леши. Тај филм ми је и дан данас један од омиљена три партизанска филма. Друга два су Валтер брани Сарајево и Мост. Касније сам ишао са ујаком који је био млад и често је мене водио у биоскоп, није га мрзело. Са њим сам гледао разне ствари, пре него што сам довољно стасао да ме самог пуштају у град са другарима. Гледали смо Ратове звезда, разне југословенске комедије из тог времена, неколико филмова о Џејмсу Бонду са Шоном Конеријем, а било је и неких на које смо залутали, на пример Мандинго. Много касније сам научио да је то ревизионистички вестерн, а мене као дечака је тада привукао због одличног плаката испред биоскопа.

Гледаш плакате да ли ти је занимљив филм, а заправо ништа не знаш о томе. Тај филм је о времену 19. века на робовласничком америчком југу, озбиљна драма намењена одраслим гледаоцима, а не мом тадашњем узрасту. Али и за мене врло упечатљив јер је имао неке страшне сцене везане за робовласништво. И тако је почело. После, у старијим разредима основне школе, сваке недеље, бар једном, ишао сам са пријатељима. На пример, тај биоскоп Раднички дом је био познат по хонгконшким, односно кунг-фу филмовима и тадашњим еротским комедијама, углавном француским и италијанским. И то је био део одрастања, Брус Ли је нам је био велика звезда, иако смо гледали само два-три филма с њим. Ови други су били разноразни: Тетовиране везе, Ратници змаја, 36 коморе Шао лина, Ратници кепеци и томе слично, цела индустрија, они Ц филмови хонкошки из седамдесетих.

Да ли су биле пуштане и актуелности из светских биоскопа?

Ако не рачунамо посебне догађаје као Фест, који је био прозор у свет, у то време су у југословенске биоскопе стизали филмови са великим закашњењем за садашње појмове. Неки су стизали тек следеће године, а не док су стварно били хит у Америци и слично.. А добре филмове из 50их и 60их сам откиривао касније као старији, наравно. Домаће филмове из осамдесетих сам већину гледао тада у биоскопу, гомила, од Лафа у срцу, до Маратонаца и Вариоле Вере, допадали су ми се и кримићи домаћи којих није било много, попут Позоришне везе. Разни хитови и холивудски филмови коју су стизали са закашњењем, уз хонкошке, ето, они су ми обележили детињство.

А телевизија? Да ли сте и на њој нешто пратили?

На телевизији су тада била два канала Телевизија Београд 1 и 2, трећи канал се појавио много касније. Сећам се филмског термина уторком у 21:20 који нисам пропуштао и ту сам први пут гледао неки класичан вестерн као што је Поштанска кочија, Рио Браво, Трагачи. А било је и класика попут Бергмановог Седмог печата. Нисам то много разумео тада, али све сам гледао. Чека се увече да се не пропусти.

Доста је зависило од оних који су вршили филтере односно одређивали филмове који могу бити пуштени, у складу са потражњом публике.

Врло лимитирано и шта је приказивано сви су памтили. Серија, када је популарна сви је знају, имаш само два канала и та серија иде петком у осам и сви је гледају. То је обично била нека детективска серија стара неколико година, а тек тада је стигла код нас у Југославију, као што су на пример Улице Сан Франциска, Рокфордови досијеи, било их је доста. Када сам касније истраживао, то су биле прилично бајате серије за данашње појмове, али нама су тада биле актуелне.

Касније, уписујете студије англистике у Београду и почињете рад на радију?

Имао сам неке експерименте са медијима још као млађи, али сам озбиљно почео да радим на радију када су ме узели за водитеља програма, тад сам већ био на четвртој години студија. Имао сам много више времена за смене на радију.

У том турбулентном периоду, у сваком погледу, стижете на радио и да ли имате жељу да се обратите јавности на начин сличан Робину Вилајамсу у Добро јутро Вијетнаме?

,,Добро јутро, Београде“ је већ било заузето од неког много већег, од Душка Радовића, а мене је у том периоду заправо највише занимала музика. У информативу сам ушао неколико година касније. У почетку сам био водитељ дневног и вечерњег програма са доста пробране музике, пратио сам све то у мери у којој ми ј било доступно, баш као и филмове. Деведесетих ме је јако занимала независна музичка сцена, светска пре свега (америчка, британска), али и домаћа. До такве музике се није долазило лако, а Радио Б92 је управо то пуштао, па сам ја тамо и дошао као пасионирани слушалац, пријавио сам се на аудицију. За мене је то био најбољи радио у Београду, а радио је тада био врло битан медиј.

То су аналогна времена, радио је био брз. То је прво, а друго, Б92 је имао најбоље вести у та турбулентна времена. Тачне вести без пропаганде, Дневник, занимљиви гости, радили одлични новинари, могао си да чујеш свашта што ниси могао на другом месту. Ми сад имамо мини реплику тога у другим медијима, али сад су друга времена, постоји интернет, све је другачије. Б92 је у то време био острво и то су разлози мог доласка на тај радио. Нисам био неки активиста, али сам био демонстрант и део оне масе студената универзитета који су били против против Милошевића и рата. У медијском смислу, Б92 је било природно место на којем сам ја желео да радим.

Који догађај бисте издвојили као најзначајнији, а којег сте били део са новинарског аспекта, од почетка радија Б92 до преласка на телевизију?

Па рецимо велики протести, након којих су признати резултати локалних избора, 96/97. Био сам присутан и када је полиција упадала и затварала Б92, после сам био сведок 5. октобра, затим наш ванредни програм када је убијен премијер Ђинђић, али то је већ телевизија. Али током радија, то су демонстрације, забрањивање, рад у андерграунду по изнајмљеним становима у Београду, зачеци интернета, стварање независних радио станица по Србији. Једно време се Б92 чуо у Србији, а у Београду није. Касете су се разносиле за видео продукцију, а преко предајника је другачије ишло по Србији где је на власти била опозиција што, рецимо, данас не постоји.

Да ли за период од 2002. до 2017. и уопште Ваш рад на телевизији успели да нађете паралелу у неком од филмских или серијских садржаја који су се бавили медијима и новинарством?

На различите начине, да. Оно што се дешавало код нас је јединствено и то има своје. Али изнутра, из редакције, како то функционише, то је већ обрађивано више пута на различите начине, сатиричне или озбиљне. Последње што знам је ХБО серија Редакција (Newsroom). А у штапаним медијима, однос власника и уредника, филм The Post, са Мерил Стрип. А раније, осамдесетих је био филм са Вилијамом Хартом, Broadcast News, комедија, али са озбиљним моментима. И седамдесетих је била The Network, сатира о функционисању медија.

Али с обзиром на оно што су радиле моје колеге, на пример Бранкица Станковић у Инсајдеру, видим сличност са All Presidents Men са Дастином Хофманом и Робертом Редфордом, који су провалили Вотергејт аферу са Дубоким грлом из ФБИ-ја, као извором. Тек недавно се сазнало ко је био тај човек када је умро. Има много, много филмова и серија који се баве медијима. А у овом нашем простору бивше СФРЈ одлична је хрватска серија Новине, која много говори о разним стварима специфичним за нас – тајкуни, интереси, политичка транзиција и од чега све то зависи. Али постоје и универзалне ствари које се дешавају свуда.

Задржао бих се на ХБО-овој Редакцији, коју сам два пута погледао- једном пре и једном након рада на NewsMax-у. Иначе мислим да је серија идеалистична и да је на најбољи могући начин представљено како треба радити тај посао било где у свету. Да ли се може рећи да је та серија реална по нашим стандардима?

Мислим да није, донекле су слични принципи, сујете међу људима, али околности и начин на који се ради су сасвим другачији. Зато мислим да су хрватске Новине много приближније јер потичу одавде и од наше проблематике. Као што и домаћи филмови потичу из наше ситуације, а не рецимо итало-америчке, као што је породица из Кума. Наши кумови су овде скроз друга, источноевропска профитерска прича.

Спољна политика и међународни односи су такође једно од Ваших интересовања. У Геополитици телевизијских серија, француског аутора Доминика Мојсија, анализира се геополитика кроз Игру престола, Кућу карата, Домовину. Да ли су Вам неке од њих познате, шта о томе мислите?

Како да не, прво израелска, па затим америчка верзија серије Домовина. Кућа карата је прво британска, па онда америчка. Када гледате верзије које нису америчке, прво вас изненади мрак. Америчке серије увек нуде неко светло на крају, наравно из америчког угла гледано. У израелским серијама, ни морални официри, ни праведнички побуњеници, ни избеглице, нису срећни на крају. У америчким серијама имате јунаке који не успевају да постигну све због сила изнад њих, али је то ипак упаковано да тај неко кога пратимо има нешто заокружено, изађе из тога у шта је упао, оде у неку пензију, нешто је постигнуто.

У сценаријима из других поднебља, поглед на крајњи резултат је мрачнији. Људи ту себе више виде као жртве геополитике, а не као актере . Такви су и многи наши, домаћи филмови. Очигледно је да инспирација долази из стварности. Тумачити геополитику кроз серије је занимљиво, јер има много паралела, али не нужно и тачно. Као рецимо, доводити у везу мапу Вестероса из Игре Престола са данашњом мапом света.

Да, мени су филмови који су настали у транзиционом периоду одувек били сиви, очај који избија са екрана, неко безнађе… Треба нам моменат као у првом делу Рокија. Шта се тамо дешава? Роки губи меч. Али ту је Адријана, ту је поглед у сутра, постоји нека нада. Постоји надахњујући моменат. Не желим да у бисокопу гледам исто оно што гледам у вестима и на телевизији. Али излазимо из тога…

Па, добро, није ни Роки џабе добио Оскара. Он је и за америчке филмове тада био нешто другачије. Један од исправних Оскара.

Поред превођења књига, преводили сте и филмове? Занима ме процес, како то изгледа?

Што се мене тиче, превођење филмова се не ради из љубави, већ користиш знање језика и познајеш технологију да радиш посао од којег ћеш имати неки хонорар или плату. Последњих година тај посао је технички лакши него некада, јер постоје дигиталне дијалог листе, а у аналогна времена су листе биле на папиру. Не бавим се тиме одавно као главним послом, нити бих имао времена. У принципу, добијете дијалог листу, од тога правите титлове и следи скраћивање.

Као код сваког заната, постоје предиспозиције да знате шта нешто заиста значи и како ћете скратити, а по томе се највише разликују преводиоци. Сви „као“ знају енглески, ма да, важи. По томе видите колико ту има грешака. То чак не проистиче толико из језика колико из непознавања културе и шта нешто значи у датом контексту. Познавање сопственог језика је такође јако битно, све то има своје. А данас је лудница, јер се свако бави некаквим превођењем и пад у квалитету је видан.

И за крај, шта бисте желели да видите екранизовано? Било да је нешто од наших романа, неки историјски догађај, шта је оно што бисте желели да видите у домаћим биоскопима?

Пекићево Беснило су већ екранизовали странци. Тачније по елементима тог романа. Од историјских, волео бих да видим модерну екранизацију, која није патетична, Хајдук Станка. Уз сву ону духовиту питкост коју има књига. Само се бојим да би још једна прича из српске историје, иако је фикција, била опет злоупотребљена у квази-патриотске дневнополитичке сврхе данашње власти и менталитета. Јако бих волео да видим филмске верзије романа који на сасвим други начин баве судбоносним дешавањима, а који би били лековити и потребни у данашње време. Рецимо Семпер идем Ђорђа Лебовића или Есторил Дејана Тијага Станковића, али и неке од модернијих, мање познатих српских кримића, дакле чисто жанровске ствари које волим. Али то је више питање за људе који праве филмове, ја их само их гледам.