O prvim filmovima u kragujevačkim bioskopima, radu na radiju B92 i kasnije na istoimenoj televiziji, o filmovima i serijama koji su pratili njegovu karijeru, pa i o prevođenju filmova i o tome koliko razlike ima u prezentaciji novinarstva na ekranu i u stvarnom životu; o svemu ovome razgovarao sam sa Goranom Dimitrijevićem, urednikom i voditeljem Dnevnika na kanalu NovaS.

Kako je igledalo odrastanje u Kragujevcu po pitanju bioskopa? Koliko ih je bilo i u kakvom su stanju danas?

U vreme mog odrastanja bila su tri bioskopa. Zvala su se Šumadija, Pionir i Radnički dom. Kasnije su ostala dva, dok sam ja živeo tamo, negde do kraja 80-ih. Sada, koliko znam, postoji jedan i to multipleks u tržnom centru, a ovi stari bioskopi više ne rade. Jedan je gradska sala, a ova druga dva nisu više bioskopi odavno. Sada je to jedan bioskop u tržnom centru sa nekoliko sala.

Kako su izgledala prva bioskopska iskustva?

Moja prva iskustva vezana su za ranu osnovnu školu otprilike. Prvi put sam išao u bioskop dosta mali sa ocem i gledali smo partizanski film Kapetan Leši. Taj film mi je i dan danas jedan od omiljena tri partizanska filma. Druga dva su Valter brani Sarajevo i Most. Kasnije sam išao sa ujakom koji je bio mlad i često je mene vodio u bioskop, nije ga mrzelo. Sa njim sam gledao razne stvari, pre nego što sam dovoljno stasao da me samog puštaju u grad sa drugarima. Gledali smo Ratove zvezda, razne jugoslovenske komedije iz tog vremena, nekoliko filmova o Džejmsu Bondu sa Šonom Konerijem, a bilo je i nekih na koje smo zalutali, na primer Mandingo. Mnogo kasnije sam naučio da je to revizionistički vestern, a mene kao dečaka je tada privukao zbog odličnog plakata ispred bioskopa.

Gledaš plakate da li ti je zanimljiv film, a zapravo ništa ne znaš o tome. Taj film je o vremenu 19. veka na robovlasničkom američkom jugu, ozbiljna drama namenjena odraslim gledaocima, a ne mom tadašnjem uzrastu. Ali i za mene vrlo upečatljiv jer je imao neke strašne scene vezane za robovlasništvo. I tako je počelo. Posle, u starijim razredima osnovne škole, svake nedelje, bar jednom, išao sam sa prijateljima. Na primer, taj bioskop Radnički dom je bio poznat po hongkonškim, odnosno kung-fu filmovima i tadašnjim erotskim komedijama, uglavnom francuskim i italijanskim. I to je bio deo odrastanja, Brus Li je nam je bio velika zvezda, iako smo gledali samo dva-tri filma s njim. Ovi drugi su bili raznorazni: Tetovirane veze, Ratnici zmaja, 36 komore Šao lina, Ratnici kepeci i tome slično, cela industrija, oni C filmovi honkoški iz sedamdesetih.

Da li su bile puštane i aktuelnosti iz svetskih bioskopa?

Ako ne računamo posebne događaje kao Fest, koji je bio prozor u svet, u to vreme su u jugoslovenske bioskope stizali filmovi sa velikim zakašnjenjem za sadašnje pojmove. Neki su stizali tek sledeće godine, a ne dok su stvarno bili hit u Americi i slično.. A dobre filmove iz 50ih i 60ih sam otkirivao kasnije kao stariji, naravno. Domaće filmove iz osamdesetih sam većinu gledao tada u bioskopu, gomila, od Lafa u srcu, do Maratonaca i Variole Vere, dopadali su mi se i krimići domaći kojih nije bilo mnogo, poput Pozorišne veze. Razni hitovi i holivudski filmovi koju su stizali sa zakašnjenjem, uz honkoške, eto, oni su mi obeležili detinjstvo.

A televizija? Da li ste i na njoj nešto pratili?

Na televiziji su tada bila dva kanala Televizija Beograd 1 i 2, treći kanal se pojavio mnogo kasnije. Sećam se filmskog termina utorkom u 21:20 koji nisam propuštao i tu sam prvi put gledao neki klasičan vestern kao što je Poštanska kočija, Rio Bravo, Tragači. A bilo je i klasika poput Bergmanovog Sedmog pečata. Nisam to mnogo razumeo tada, ali sve sam gledao. Čeka se uveče da se ne propusti.

Dosta je zavisilo od onih koji su vršili filtere odnosno određivali filmove koji mogu biti pušteni, u skladu sa potražnjom publike.

Vrlo limitirano i šta je prikazivano svi su pamtili. Serija, kada je popularna svi je znaju, imaš samo dva kanala i ta serija ide petkom u osam i svi je gledaju. To je obično bila neka detektivska serija stara nekoliko godina, a tek tada je stigla kod nas u Jugoslaviju, kao što su na primer Ulice San Franciska, Rokfordovi dosijei, bilo ih je dosta. Kada sam kasnije istraživao, to su bile prilično bajate serije za današnje pojmove, ali nama su tada bile aktuelne.

Kasnije, upisujete studije anglistike u Beogradu i počinjete rad na radiju?

Imao sam neke eksperimente sa medijima još kao mlađi, ali sam ozbiljno počeo da radim na radiju kada su me uzeli za voditelja programa, tad sam već bio na četvrtoj godini studija. Imao sam mnogo više vremena za smene na radiju.

U tom turbulentnom periodu, u svakom pogledu, stižete na radio i da li imate želju da se obratite javnosti na način sličan Robinu Vilajamsu u Dobro jutro Vijetname?

,,Dobro jutro, Beograde“ je već bilo zauzeto od nekog mnogo većeg, od Duška Radovića, a mene je u tom periodu zapravo najviše zanimala muzika. U informativu sam ušao nekoliko godina kasnije. U početku sam bio voditelj dnevnog i večernjeg programa sa dosta probrane muzike, pratio sam sve to u meri u kojoj mi j bilo dostupno, baš kao i filmove. Devedesetih me je jako zanimala nezavisna muzička scena, svetska pre svega (američka, britanska), ali i domaća. Do takve muzike se nije dolazilo lako, a Radio B92 je upravo to puštao, pa sam ja tamo i došao kao pasionirani slušalac, prijavio sam se na audiciju. Za mene je to bio najbolji radio u Beogradu, a radio je tada bio vrlo bitan medij.

To su analogna vremena, radio je bio brz. To je prvo, a drugo, B92 je imao najbolje vesti u ta turbulentna vremena. Tačne vesti bez propagande, Dnevnik, zanimljivi gosti, radili odlični novinari, mogao si da čuješ svašta što nisi mogao na drugom mestu. Mi sad imamo mini repliku toga u drugim medijima, ali sad su druga vremena, postoji internet, sve je drugačije. B92 je u to vreme bio ostrvo i to su razlozi mog dolaska na taj radio. Nisam bio neki aktivista, ali sam bio demonstrant i deo one mase studenata univerziteta koji su bili protiv protiv Miloševića i rata. U medijskom smislu, B92 je bilo prirodno mesto na kojem sam ja želeo da radim.

Koji događaj biste izdvojili kao najznačajniji, a kojeg ste bili deo sa novinarskog aspekta, od početka radija B92 do prelaska na televiziju?

Pa recimo veliki protesti, nakon kojih su priznati rezultati lokalnih izbora, 96/97. Bio sam prisutan i kada je policija upadala i zatvarala B92, posle sam bio svedok 5. oktobra, zatim naš vanredni program kada je ubijen premijer Đinđić, ali to je već televizija. Ali tokom radija, to su demonstracije, zabranjivanje, rad u andergraundu po iznajmljenim stanovima u Beogradu, začeci interneta, stvaranje nezavisnih radio stanica po Srbiji. Jedno vreme se B92 čuo u Srbiji, a u Beogradu nije. Kasete su se raznosile za video produkciju, a preko predajnika je drugačije išlo po Srbiji gde je na vlasti bila opozicija što, recimo, danas ne postoji.

Da li za period od 2002. do 2017. i uopšte Vaš rad na televiziji uspeli da nađete paralelu u nekom od filmskih ili serijskih sadržaja koji su se bavili medijima i novinarstvom?

Na različite načine, da. Ono što se dešavalo kod nas je jedinstveno i to ima svoje. Ali iznutra, iz redakcije, kako to funkcioniše, to je već obrađivano više puta na različite načine, satirične ili ozbiljne. Poslednje što znam je HBO serija Redakcija (Newsroom). A u štapanim medijima, odnos vlasnika i urednika, film The Post, sa Meril Strip. A ranije, osamdesetih je bio film sa Vilijamom Hartom, Broadcast News, komedija, ali sa ozbiljnim momentima. I sedamdesetih je bila The Network, satira o funkcionisanju medija.

Ali s obzirom na ono što su radile moje kolege, na primer Brankica Stanković u Insajderu, vidim sličnost sa All Presidents Men sa Dastinom Hofmanom i Robertom Redfordom, koji su provalili Votergejt aferu sa Dubokim grlom iz FBI-ja, kao izvorom. Tek nedavno se saznalo ko je bio taj čovek kada je umro. Ima mnogo, mnogo filmova i serija koji se bave medijima. A u ovom našem prostoru bivše SFRJ odlična je hrvatska serija Novine, koja mnogo govori o raznim stvarima specifičnim za nas – tajkuni, interesi, politička tranzicija i od čega sve to zavisi. Ali postoje i univerzalne stvari koje se dešavaju svuda.

Zadržao bih se na HBO-ovoj Redakciji, koju sam dva puta pogledao- jednom pre i jednom nakon rada na NewsMax-u. Inače mislim da je serija idealistična i da je na najbolji mogući način predstavljeno kako treba raditi taj posao bilo gde u svetu. Da li se može reći da je ta serija realna po našim standardima?

Mislim da nije, donekle su slični principi, sujete među ljudima, ali okolnosti i način na koji se radi su sasvim drugačiji. Zato mislim da su hrvatske Novine mnogo približnije jer potiču odavde i od naše problematike. Kao što i domaći filmovi potiču iz naše situacije, a ne recimo italo-američke, kao što je porodica iz Kuma. Naši kumovi su ovde skroz druga, istočnoevropska profiterska priča.

Spoljna politika i međunarodni odnosi su takođe jedno od Vaših interesovanja. U Geopolitici televizijskih serija, francuskog autora Dominika Mojsija, analizira se geopolitika kroz Igru prestola, Kuću karata, Domovinu. Da li su Vam neke od njih poznate, šta o tome mislite?

Kako da ne, prvo izraelska, pa zatim američka verzija serije Domovina. Kuća karata je prvo britanska, pa onda američka. Kada gledate verzije koje nisu američke, prvo vas iznenadi mrak. Američke serije uvek nude neko svetlo na kraju, naravno iz američkog ugla gledano. U izraelskim serijama, ni moralni oficiri, ni pravednički pobunjenici, ni izbeglice, nisu srećni na kraju. U američkim serijama imate junake koji ne uspevaju da postignu sve zbog sila iznad njih, ali je to ipak upakovano da taj neko koga pratimo ima nešto zaokruženo, izađe iz toga u šta je upao, ode u neku penziju, nešto je postignuto.

U scenarijima iz drugih podneblja, pogled na krajnji rezultat je mračniji. Ljudi tu sebe više vide kao žrtve geopolitike, a ne kao aktere . Takvi su i mnogi naši, domaći filmovi. Očigledno je da inspiracija dolazi iz stvarnosti. Tumačiti geopolitiku kroz serije je zanimljivo, jer ima mnogo paralela, ali ne nužno i tačno. Kao recimo, dovoditi u vezu mapu Vesterosa iz Igre Prestola sa današnjom mapom sveta.

Da, meni su filmovi koji su nastali u tranzicionom periodu oduvek bili sivi, očaj koji izbija sa ekrana, neko beznađe… Treba nam momenat kao u prvom delu Rokija. Šta se tamo dešava? Roki gubi meč. Ali tu je Adrijana, tu je pogled u sutra, postoji neka nada. Postoji nadahnjujući momenat. Ne želim da u bisokopu gledam isto ono što gledam u vestima i na televiziji. Ali izlazimo iz toga…

Pa, dobro, nije ni Roki džabe dobio Oskara. On je i za američke filmove tada bio nešto drugačije. Jedan od ispravnih Oskara.

Pored prevođenja knjiga, prevodili ste i filmove? Zanima me proces, kako to izgleda?

Što se mene tiče, prevođenje filmova se ne radi iz ljubavi, već koristiš znanje jezika i poznaješ tehnologiju da radiš posao od kojeg ćeš imati neki honorar ili platu. Poslednjih godina taj posao je tehnički lakši nego nekada, jer postoje digitalne dijalog liste, a u analogna vremena su liste bile na papiru. Ne bavim se time odavno kao glavnim poslom, niti bih imao vremena. U principu, dobijete dijalog listu, od toga pravite titlove i sledi skraćivanje.

Kao kod svakog zanata, postoje predispozicije da znate šta nešto zaista znači i kako ćete skratiti, a po tome se najviše razlikuju prevodioci. Svi „kao“ znaju engleski, ma da, važi. Po tome vidite koliko tu ima grešaka. To čak ne proističe toliko iz jezika koliko iz nepoznavanja kulture i šta nešto znači u datom kontekstu. Poznavanje sopstvenog jezika je takođe jako bitno, sve to ima svoje. A danas je ludnica, jer se svako bavi nekakvim prevođenjem i pad u kvalitetu je vidan.

I za kraj, šta biste želeli da vidite ekranizovano? Bilo da je nešto od naših romana, neki istorijski događaj, šta je ono što biste želeli da vidite u domaćim bioskopima?

Pekićevo Besnilo su već ekranizovali stranci. Tačnije po elementima tog romana. Od istorijskih, voleo bih da vidim modernu ekranizaciju, koja nije patetična, Hajduk Stanka. Uz svu onu duhovitu pitkost koju ima knjiga. Samo se bojim da bi još jedna priča iz srpske istorije, iako je fikcija, bila opet zloupotrebljena u kvazi-patriotske dnevnopolitičke svrhe današnje vlasti i mentaliteta. Jako bih voleo da vidim filmske verzije romana koji na sasvim drugi način bave sudbonosnim dešavanjima, a koji bi bili lekoviti i potrebni u današnje vreme. Recimo Semper idem Đorđa Lebovića ili Estoril Dejana Tijaga Stankovića, ali i neke od modernijih, manje poznatih srpskih krimića, dakle čisto žanrovske stvari koje volim. Ali to je više pitanje za ljude koji prave filmove, ja ih samo ih gledam.