Mnoge osobe uopšte ne vole da ih gledaju jer ne odgovaraju njihovom senzibilitetu. To je sasvim razumljivo i prihvatljivo. Sa druge strane, nezgodno je pružiti odgovor za ceo jedan žanr, budući da postoje različiti horor filmovi ili romani, priče, stripovi, može da se odnosi na ceo horor žanr.

Iako ga mnogi smatraju protivnim Božijoj reči, istina je da horor može da bude jedan od stilova najbližih hrišćanstvu. Ukoliko je ukusno i umesno napravljen, može da bude opomena koliko je greh opasan i koban, koliko demon može biti moćan ako mu dozvolimo, koliko je čovek slab bez Boga i koliko je fizička smrt neizbežna. On često prikazuje unutrašnji čovekov svet kroz alegorije i oslikava nakaznost društva kroz hiperbole. Horor je prikazana mračna strana sveta oko nas i u nama. To je tama koju ne treba da negiramo, niti da od nje bežimo, već da se s njom suočimo.

Ako bolje osmotrimo, tradicija skoro svakog naroda je bogata horor pričama i bajkama. Od Ivice i Marice do originalne male sirene – sve su to bajke sa jakom moralnom poukom, pedagoška upozorenja i maštovita tumačenja psiholoških arhetipova. Izazivanje užasa je jedan od najboljih načina da valjano urežeš poentu u nečiju svest. Jasnije pamtimo osećaj nego informacije, zar ne? Naravno, ovaj metod u sebi nosi određene opasnosti. Ukoliko se njime ne služi neko vešt i mudar, neko ko razume snagu simbola i poznaje granice dobrog ukusa, horor u ovom ili onom obliku može postati neukusna karikatura, nakaradna maska i hula na Boga. Umesto da bude ono što bi trebalo da bude: zaštitnik trajnih vrednosti, izobličavanje zla i satira ljudskih slabosti.

Biblija obiluje horor momentima, naročito u Starom Zavetu. Navešćemo samo neke: ponašanje stanovnika Sodome i Gomore i uništenje tih gradova (Post. 19). Medvedice ubijaju decu (2.Car. 2, 23-24). Jezekilj vidi kosti koje ustaju iz grobova (Jez. 37, 7-8). Dve majke se u napadu gladi dogovaraju da pojedu svoju decu (2.Car.6, 28-29). Stradanje pravednog Jova, od gubitka cele porodice do njegove jezive bolesti. Poprilično je traumatična scena obezglavljivanja Svetog Jovana, naročito ako se pročita ceo kontekst kako je do toga došlo (Mt. 14, 8-11).

Knjiga Otkrivenja, budući da je cela napisana kroz simbole, obiluje horornim slikama, od kojih je teško izabrati samo jednu. Jeziva je i ruka koja piše upozorenja po zidu (Dan.5), a tek pokolj vitlejemskih mladenaca – beba (Mt. 2, 16-18). Tu su i deset čuda u Egiptu za vreme Mojsija, uključujući smrt egipatskih prvenaca. U Nojevom potopu mnogi su se udavili. Ali vrhunac svih užasa ostaje čovekova spremnost da brutalno muči i ubije Božijeg Sina.

Da li svi ovi prikazi zlobe, stradanja, bolesti, ubistava i užasa ljudskog roda znači da je Biblija knjiga nasilja i da isto zastupa? Ne, naprotiv. Ona je knjiga o Bogu Koji je Ljubav ali i o ljudima koji Ga nisu prepoznali ili nisu želeli. I posledice su često stravične. Ne zbog Boga, no zbog čoveka i njegovih odluka.

Horor, ako je vešto snimljen ili napisan, on može da bude nadahnut Božijim Otkrivenjem i biblijskim i predanjskim poukama. Kako? Kao i Hristos što je govorio „ko ima uho da čuje, neka čuje“, tako često i horor ne objašnjava sebe, no ostavlja suštinu onima koji mogu da razumeju. U svetu koji sve više tone u nemoral, koji umanjuje strahotu greha i ljudskih slabosti, preko je potrebno podvući crtu i upreti prstom u zlo.

Filmovi o zombijima su često alegorija za potrošačko društvo, za svet koji „jede“ ljudske duše, čineći ih bezličnima i bezdušnima, čak i napadnima prema onima koji su im do juče bili najbliži.

Filmovi o demonima posredno propovedaju Boga Koji je Dobro i Ljubav, jer ako postoje pali anđeli postoji i Bog Koji je Ljubav, Koji te demone poražava.

Filmovi o duhovima, iako Pravoslavlje ne prihvata njihovu stvarnost, često su alegorije koje ukazuju na važnost prošlosti, na stvarnost greha koji ne truje samo one koji greše, već utiče na mnoge koji se i posredno s njim sretnu. Time upozorava na opasnost greha.

Filmovi o ubicama nas upozoravaju na ljude oko nas, ponovo ukazujući na stvarnost zla i pozivaju nas na budnost, slično Božijem upozorenju koje je dao bratoubici Kainu: „greh vreba kao zver ali možeš mu se odupreti“.

Filmovi o čudovištima su podsetnik da smo slabi, nepostojani, da bi trebalo da budemo Bogu zahvalni na životu i na tome što uklanja od nas opasnosti, jer on će jedini poraziti nepoznatu, nadolazeću pretnju, koja se u Bibliji često naziva čudovištem – Levijatanom (Ps. 104, 25-26; Isa.27,1).

Meni lično najdraži, psihološki horori prikazuju najgori mogući užas, onaj koji se krije u nama samima. I upozoravaju: vladajte sobom, ne grešite, unesite red, činite dobro.

Moguće je, jasno, preplitanje svih ovih podžanrova, i zato volim horor, jer je najbogatiji simbolima, alegorijama i pruža najveću slobodu u tumačenju. Akcioni film je poprilično direktan i bukvalan, komedija ni sebe ne doživljava ozbiljno, drama seže dublje u stvarnost, a horor se često poigrava i sa samom našom percepcijom stvarnosti. On se možda i najviše bavi duhovnim temama.

Postoje li horor filmovi koje bi trebalo izbegavati? Da, svakako, nikada ne gledajmo film koji nam ne prija. Mnogi filmski stvaraoci žele da stvore „šok terapiju“ koja ne odgovara uvek svima, niti pruža jednak efekat kod svih. Logično je da mala deca ne bi trebalo da gledaju horore. Postoje mnogi horor filmovi koji su u službi nihilizma, te umesto da probude iz moralne i duhovne dremežnosti, oni dodatno uvode čoveka u beznađe. Postoje mnogi filmovi koji po formi nisu horori ali po sadržini jesu (u tome prednjače ratne drame).

Štaviše, teško da postoji neko delo koje nosi snažnu i važnu poruku, a da u sebi nema bar neki momenat koji plaši ili uznemirava. To je zato što se kroz umetnost ljudi i suočavaju sa iskonskim strahovima. Sve velike priče to čine. To čine priče svih religija. To čini i naša epska i lirska narodna poezija (dovoljno je pomenuti pesmu „Smrt majke Jugovića“ u kojoj gavran donosi ruku ubijenog sina). To čine svetski stvaraoci kroz sve umetnosti.

Od horora, dakle, nemoguće je zaista ostati zaštićen. Ako kroz umetnost i možemo, kroz život i ne možemo. Prosto moramo da se suočimo sa strahom na koji niko nije imun. Horor se ne gleda zato što volimo da se plašimo koliko zato što želimo da razumemo i pobedimo strah. Moramo da se suočimo sa svetom koji je prepun pretnji, daleko većih od onih u filmovima. I izgradimo hrabrost da se sukobimo sa spoljašnjim i unutrašnjim neprijateljima, nekada i bez obzira na ishod. Jer od svake opasnosti koja nas može zadesiti, najgore je ostati preplašen, sakriven od života i sebe samog. I ne zaboravimo nikad da u Bogu nema straha.

Tekst je originalno objavljen na sajtu Marka Radakovića 24. septembra 2022. godine.