Редитељ Иван Икић, након свог првог дугометражног играног филма Варвари, публици је представио други под именом Оаза.
Иако се пандемија испречила на филмском путу, Оаза је успела да стигне до публике и прикупи бројне награде. Неке од њих су Гранд при ,,Златна мимоза“ у Херцег Новом, Награда за најбољи филм из главног такмичарског програма на ФЕСТ-у, затим на Палићком филмском фестивалу и друге.

Радњу филма чине односи унутар љубавног троугла младих са сметњама у развоју.

Шта је било најзахтевније у снимању Оазе?

То да ли овај замишљени концепт уопште може да се изведе. Моја идеја је од почетка била да нађем људе у институцији, за децу и омладину са сметњама у развоју, који ће играти у филму, али не себе, већ фиктивне јунаке које сам написао. То је само по себи један доста компликован задатак, а нисмо имали претходно искуство на које смо се могли ослонити, да ли је уопште могуће, па да ли у форми дугометражног играног филма, можда краткометражног… То је био процес од преко годину дана, где смо покушавали да нађемо заједнички језик, да се разумемо, да од мене науче нешто што је глума испред камере, техника глуме, а ја од њих да научим о њима самима, како функционишу, како гледају на свет, на људе око себе и да на тај начин пронађемо неку заједничку тачку, како би то и извели.

Одакле идеја? Зашто баш та група људи?

Као студент сам већ имао прилику да радим у том дому. Прво један кратки промо-филм, па документарни и још тада сам упознао тај свет. Одлазио сам тамо и после тога, имао сам контакте и знао сам људе који ту живе и како њихов живот изгледа и колико сви заједно немамо никакву свест о њиховом постојању, потребама и свему ономе што они, као и сви други људи, заправо желе и осећају. А овај свет нема никакво разумевање за то.

Како је изгледао сам рад са особама са сметњама у развоју?

Пионирско искуство. Не постоји пуно примера да је неко њима пружио шансу да нешто ново у животу покушају да раде. Они одрастају у амбијенту где им се цео живот говори да у нечему нисте довољно добри. И због тога патите цео живот што нисте довољно добри као неки људи које срећете. Самим тим су вам животне могућности смањене. Нико вам не даје шансу. А онда се нађете у прилици да можете нешто да пробате, да можда виде себе у томе и да буду успешни у томе. Да осете да су срећни и задовољни што то раде. То је за њих била нека екстремна мотивација да истрају у овоме и неки мотив да превазиђу све своје оквире и могућности. Да остваре овако компликоване улоге на филму, које су захтевне и за професионалне глумце са много искуства, а тек за некога ко није ни сањао да ће стати испред камере.

Да ли је било државне подршке на почетку пројекта?

Без институције, државне помоћи, подршке друштва и наше администрације овакав пројекат не би био могућ. Ово не би било могуће. Филм је делимично финансиран из државних фондова и у Србији, чини ми се, није могуће снимити филм без државне помоћи.

Како, из угла младог редитеља, видите тренутно стање српског филма?

Нисам више, чини ми се, млад редитељ – имам скоро 40 година – а, вероватно, у српском филму, млад си док не постанеш већ пензионер.

У односу на то када сам кренуо да се бавим филмом, када сам завршио студије, тада је било немогуће да неко мојих година сними филм. Онда се то полако мењало и моја генерација је добила прву шансу да сними филмове у касним двадесетим, раним тридесетим и данас је све то доста изгледније него тада.

Данас то делује као могуће и млади људи могу у том правцу да размишљају, а тада је то био сан. Данас постоји и подршка за то, али се долази и до лимита подршке. Нека средства постоје, али су лимитирана за одређену врсту филма. Ми смо као тржиште веома мали да би могли у том неком комерцијалном аспекту филма да говоримо. Као култура, заправо немамо пуно људи који деле сличан културни код да би уопште могли да будемо у том смислу самоисплативи.

Долазимо до тога да су се појавили многи нови редитељи, да се снимају неки другачији филмови и да су препознати и у иностранству, а и од публика код нас. Можда не толико у биоскопу колико на телевизији, посебно интернету, јер неко каже да, на пример, његов филм нико не гледа, а други да су милиони погледали његов на Јутјубу. То није више релевантно, биоскоп и сама посећеност, као раније. Технолошки изазови су огромни. Налазимо се у свету које је глобализован и дигиталне платформе преузимају све оно што су некада били биоскоп и телевизија. И ту се треба снаћи, као ствараоци који долазимо из мале кинематографије са скромним средствима.

Да ли планирате рад на неком ТВ формату?

Нисам размишљао о томе. Не делим то на форму ТВ, филм. Одређене приче ме занимају у одређеном временском оквиру. Ако оне превазилазе трајање играног филма, можда је подеснија за неки формат мини-серије . Немам никаквих предрасуда према томе. Нажалост, и поред хиперпродукције серијског програма, примећујем да у квалитету нисмо далеко отишли.

Ко су били узори у вашем филмском одрастању?

Узори се мењају кроз одређене периоде у животу. Можда ме је највише привлачила улога Роберта Бресона и његовог врло консеквентног погледа на филм, који људи његове епохе вероватно нису најбоље разумели. Чини ми се да је његова уметност и да су његови филмови преживели и да се и данас могу гледати као потпуна ремек-дела.

А од домаћих аутора?

На мене као клинца је највећи утицај имао Емир Кустурица. Ја сам део генерације која је осамдесетих одрастала, били тинејџери током деведесетих, тако да су његови филмови они који су сигурно обележили моје одрастање и на тај начин постали заувек негде моја инспирација.

Даљи пут Оазе?

Оаза већ годину и нешто дана има свој живот, како на фестивалима тако и у биоскопу. Биће ускоро и на телевизији. Управо је у Европској унији онлајн дистрибуција на РТ каналу, тако да филм живи и проналази своју публику.