Новинарка Инсајдера, Јелена Зорић, која за ужу област истраживачког рада има организовани криминал, али и безбедносни систем и правосуђе, причала је за Филмску реч о филмовима које воли, сусрету са Робертом Бенињијем, сличностима између света криминала на филму и у стварности, али и о својој новој емисији Случај, коју можете гледати на телевизији Инсајдер.

Да ли су филмови које сте гледали током одрастања утицали на тематику коју ћете изабрати за фокус у вашој новинарској каријери?

Један од филмова који ме је баш привлачио, као дете, био је заправо серијал филмова Поаро. Инспектор Поаро ме је инспирисао да увек истражујем детаљно, да увек из другог угла сагледавам, јер тај инспекторски посао има некако сличности са новинарским. Радимо у јавном интересу, а Поаро не примењује репресију, као ни новинари. Није полицајац, већ истражитељ.

Тај серијал је утицао на посао, а који је филм утицао на Вас на личном нивоу?

На то како се понашати у животу, како се поставити, много филмова ме је инспирисало. Један од мојих омиљених филмова који ме је, рецимо, инспирисао како да тражим животног партнера, какав треба да буде, шта треба да има, јесте Живот је леп/La vita e bella. Тај филм нас и учи томе да се чуда дешавају и да је потребно да јако желиш нешто. Главни лик у филму примењује Шопенхауерову филозофију да би ти се нешто остварило, за почетак је потребна велика жеља, али је потребна и људска доброта да би се те жеље испуниле. Тај филм сам вероватно гледала преко двадесет пута и на основу тог филма сам одлучила каквог ћу животног партнера тражити. Да не мора да има два метра, да не мора да буде грађен као Аполон, али мора да има тај осмех, тај хумор и мора да буде верујући човек у добро. Да је у стању да ме насмеје.

Имали сте прилику да боравите и радите у Италији. Да ли се примењивала Шопенхауерова филозофија?

Отишла сам једном приликом у Рим да истражујем организовани криминал и мафију у Италији. Свуда сам ишла пешке, вукла статив и камеру са сниматељем. И како се Рим, тај отворени град-музеј препун туриста, смири, око два ујутру, изашла сам напоље, јер нисам могла да заспим и прекуцавала сам утиске, сусрете са полицијом и тужилаштвом Рима од тог дана. Узела сам велику кафу и испред мене је била потпуно празна улица. Седим на степеништу и питам се: Боже, у Риму сам, шта бих желела? Не желим да видим ниједну модну ревију, не волим куповине, а тако бих волела када бих могла да упознам Роберта Бенињија. У том моменту, у два ујутру, испред мене се зауставља црна лимузина! Већ сам помислила да ми није нешто стављено у кафу, нека мафија…

И, излазе из црне лимузине Гвидо и Принћипеса, односно Бенињи и Николета Браски! А ја одушевљена баш као и дечак из филма! И они виде мој поглед, а ја сам само рекла: Принћипеса! Они су почели да се смеју и тада је изашао њихов возач. Објашњавам им да нисам манијак, да их не прогањам, да сам новинарка из Србије. Рекли су ми да су дошли код филмског кројача, који живи прекопута те цркве у близини хотела, али због обожаватеља долазе у то време да једноставно не би били изложени том притиску популарности. Тада Николета испробава хаљину за нови филм који припремају, а до тада су били на проби. Замолила сам их за фотографију и њихов возач нас је фотографисао. И то је једна моја филмска прича из Рима.

Нисте као дете отишли у Италију. Знате о мафији оно што сте читали, што сте гледали на филму и одлазите да по први пут о томе извештавате. Какав је осећај када се изађе из тог филмског света, где није све ружа на реверу?

Велики сам заљубљеник у филмове. Дуго нисам могла да схватим ни како се дешава тај организовани криминал, та суровост зарад дроге. Дивно је што сам у Риму упознала тужиоце који се боре против мафије и они су прави јунаци! Када гледам Гомору, жао ми је што тужиоцу није посвећена мало већа пажња. Криво ми је када се криминалци представе јунацима. Онда дајете модел на кога да се клинци угледају. Али ако направите филм са добрим тужиоцем, са добрим полицајцима, онда ће и они имати на кога да се угледају. Један од мојих омиљених филмова, када је реч о организованом криминалу, јесте Француска веза. Тај филм представља једног човека, који је истовремено и тужилац и полицајац, који је потребан свакој земљи која се носи са проблемима попут нас. Видите да су филмови на основу истинитог догађаја, заправо, најјачи филмови. Та Француска веза ми је много бољи филм од Кума.

Како то мислите?

Не желим да унизим Кополу, он је заслужио све Оскаре овог света, све то стоји, али прича! Оно што на мене остави већи утисак и ако бих желела да упознате некога у стварном свету из филма, пре бих волела да упознам тужиоца из Француске везе, који је нажалост, заиста убијен, него Мајкла Корлеонеа. Сви смо тако одабрали неке наше јунаке. Мислим да је потребно више снимати о овој другој страни.

Имамо мало таквих примера и код нас…

Рецимо, Убице мога оца. То је једна важна серија. Мислим да је многе полицајце инспирисала да треба да буду истрајни и поштени, а са друге стране, серија је разобличила шта се све дешава, можда мало пренаглашено, некад баш и не, све то налази инспирацију у стварним догађајима. Али потребна је таква серија.

Када сам била дете, серија коју смо пратили била је Полицајац са Петловог брда. Та серија је била тако добра, да си ти заиста могао да заволиш тог полицајца, да га доживиш као породичног, симпатичног човека, који може и да се наљути и шта све да ради. Жао ми је што клинци данас то не гледају. Можда је наивно за данашње време, али може да се прилагоди. Видимо у Француској вези да постоји поштен човек до даске! Нажалост, срамотно је када он то плати својим животом. Али хајде да се потрудимо да буде више таквих тужиоца и више таквих полицајаца, па да неко поштен не плати то својим животом.

Да ли видите утицај наших криминалистичких филмова на друштво? Да ли примећујете то када истражујете неки случај?

Како да не. На пример Јужни ветар. Тај филм има доста сличности, као и Убице мога оца, мада је тамо пренаглашено. Добро је што су лоши и корумпирани људи и представљени као зликовци, а имам утисак да са њима нико не жели да се поистовети. Шаљу наши филмови и серије поруку, али када је Јужни ветар изашао многи су рекли да је то привлачно за клинце, али ја то нисам видела, јер је много суров филм, колико год да има фора које ће бити пријемчиве гледаоцима да филм погледају до краја. Има и међу криминалцима меких душа, да тако кажем, као што има и међу полицајцима криминалних карактера. То је и приказано. У суштини је добро приказано.

Има ли још сличних примера?

На, опет, пренаглашен начин смо то видели кроз секте и слично, у Сенкама над Балканом, које имају јако добре моменте. Као што ми је пандан томе серија Берлин. Много друштвених проблема је приказано у том времену уочи Другог светског рата и заиста је снажна. Показује шта се дешава уочи велике светске катастрофе, када нацистичка партија долази на власт, па промене и у полицији, шта су тада доживљавали полицајци… Декаденција друштва… Свако време има такву слику. Некада је та декаденција израженија, некад мање. Сада имамо Јужни ветар, а некада смо имали Буре барута. То је баш мрак. Такође деликвенти, ратно окружење…

А Ране? И тај филм спада у то о чему причате?

Потребно је неко социолошко предзнање за тај филм. Ране су много озбиљан филм и нису за обичног гледаоца, Ране су више као докторска дисертација. Нешто може да буде пријемчивије, али онда је ту и ризик. Зато је потребна Филмска реч! Зато је потребно говорити о филму, јер филм не може да буде прича сама за себе. Мора да прати рецензије, друштвену расправу и та расправа ће усмерити гледаоце. Зато и постоје садржаји испод филма, дакле шта гледате, на шта да обратите пажњу и када видите тај синопсис, ви сте отприлике припремљени за оно што ћете гледати. Шта је била порука редитеља, на шта је хтео да укаже? Ране су добар филм и оставиле су на мене јак утицај да сам рекла да никада не желим да будем онаква водитељка и новинарка!

Мислите на емисију Пулс асфалта из филма?

Дан-данас када сретнем неку колегиницу или колегу који раде црну хронику, на начин на који ја то не желим и малтене глорификују криминалце, ја им кажем да не праве Пулс асфалта! То ми је и даље узречица. Барем једном месечно или када отворим таблоиде видим нешто слично тој емисији. Тај филм је актуелан и данас.

Скоро је на телевизији Инсајдер почела да се емитује Ваша нова емисија Случај. Како је настала емисија?

Најдуже се бавим црном хроником. Прочитала сам један коментар на ЈуТјубу у коме је писало: Ова новинарка је добила орден и почела да се бави убиствима. А коментар испод је био: Па она то ради целу каријеру. Бранкица Станковић је мислила да сам довољно сазрела као новинар да могу да се бавим случајевима, али да указујемо на пропусте. Никако није желела класичну црну хронику. Не описујемо како је тело лежало, не јуримо убицу, не препричавамо никакву трагедију, злочин. Акценат је на пропустима како надлежних, тако и друштва.

Емисија Случај је најбоље описана на сајту Инсајдера: Таквим приступом, емисија даје допринос демократској цивилној контроли безбедносног сектора и унапређењу безбедности грађана. То је кључно зашто ми то радимо. Када смо урадили емисију о убиству певачице Јелене Марјановић нисмо покушали оно што је већина новинара покушала пре нас, а то је да се то представи као злочин са питањем ко је убица. Ми смо га представили као један социолошки проблем кроз питање какав третман добијају људи који пријављују нестанак својих ближњих и шта је све потребно да се догоди да би се полиција активирала или не. Ту је био акценат, то је био циљ те емисије.

Какви су били коментари?

Много људи ми је писало после те емисије, али после сваке емисије Случај добијем на десетине порука са питањем ,,ко је убица?“. Дакле ми не јуримо убицу, већ показујемо шта се десило једној естрадној уметници из Борче и њеној породици, али и београдским бизнисменима, неким овејаним криминалцима. Акценат у емисији о нестанку власника Пинк таксија био је на недовољној комуникацији између Одељења за потраге и Одељења за убиства. Њима је неопходна свакодневна, константна, међусобна комуникација и координација, размена информација, како би таква врста случајева могла да се ефикасно решава. Мислим да је постојала боља комуникација да би, можда, неки злочини били и предупређени.

Да ли Ви и Ваш тим желите да таквим емисијама извршите притисак или то остављате јавности?

Ми указујемо на проблеме. Нама је намера да поправимо друштво. Ако неко осети да је наше изношење чињеница притисак, то је његов доживљај. Наша идеја је да укажемо на пропусте који не би смели да се дешавају. Правилници су јасни. Оправдања за те пропусте можда има, али они су ту. Волела бих када би се убудуће Министарство унутрашњих послова више укључило, више обратило пажњу на емисију Случај, па макар то доживели и као притисак и када би почели да одговарају на наше захтеве и питања. Један од пропуста емисије Случај, за који нисмо одговорни, али који је ту, јесте што немамо активне полицајце као саговорнике, јер МУП не одговара на питања.

Када им се јавите, Ви их упознате са темом. Да ли се сваки позив одбија или се јављају бар на неки који их може приказати у позитивнијем светлу?

Они одлучују у ком ће светлу бити приказани. Зависи од њихових одговора. До сада ни за једног саговорника из МУП-а нисам добила одобрење да снимам. Ни за једног активног полицајца. Можда нису препознали значај емисије. Волела бих да имају времена да погледају емисију и препознају добру намеру. А добра намера јесте да сви напредујемо. Да будемо безбедније друштво.

Како бирате теме?

Моје колегинице и ја смо дужне да напишемо једну врсту представљања теме, једну врсту концепта где истакнем неке детаље. Затим Бранкица Станковић, као уредник, одлучује која је тема та која ће бити, у том моменту, најзанимљивија за гледаоце. Некада заједно бирамо, некада образложим своју жељу, зашто је битно да се то види.

Наравно, циљ емисије је едукација гледалаца, грађанства, шта јесте, а шта није по закону, зашто нешто свима личи на доказ, а заправо то није. Такође и информисање о злоупотреби закона.

Како изгледа прикупљање информација за једну емисију?

Изискује пуну посвећеност, некада вишенедељну, некада вишемесечну. Али сваку информацију прво морате да добијете, па да је проверите изнова и изнова, па се та једна информација састоји од три мале, па рашчлањујете, проверавате из више извора, докумената, повезујете, слажете документацију.

Које бисте филмове препоручили читаоцима Филмске речи?

Живот је леп, Француска веза, бразилски филм Елитна  јединица 2 и документарни филм Три смрти Марисел Ескобедо. Из тих филмова може доста да се научи.

Из филма Живот је леп можете да научите како доброта успева као пустињска ружа у највећој светској катастрофи. Из Француске везе можете да научите какав нам је тужилац потребан, само да остане жив, с обзиром да је филм снимљен на основу истинитог догађаја. А из Елитне јединице 2 можете доста да сазнате о томе како изгледа друштво у коме организовани криминал узима данак и шта за једно друштво значи утицај политике и политички интерес када се стави изнад безбедносног интереса.

А од домаћих?

Балкански шпијун! Доста нас је разоткрио, шта је нама комунизам дао и шта више деценија под комунизмом значи. Други филм је Петријин венац! И роман и филм су веома битни. Петријин венац је много важан! Жао ми је што се не пушта често, а потребно је. Говорим о борби за женску равноправност, а Петријин венац је дао све што филмска индустрија треба да да у борби за оснаживање жена у једном друштву, још пре колико деценија. Са феноменалном глумом, добром продукцијом за ондашње време и волела бих када би Кинотека рестаурирала тај филм. Реченице које јунаци изговарају… На пример када Петрија каже да је лоша у учењу напамет или када власник кафане, Петријин животни сапутник каже: Ето, мој живот и ја смо се некако мимоишли; ја живим овде, а мој живот тамо негде и никако да се сретнемо… И о пролазности живота је много тога речено.

Трећи је Ко то тамо пева, који ми је изузетно тежак. А од новијег садржаја филм Тома. После дужег времена, због пандемије, отишла сам у биоскоп, гледала, плакала и доживела све оно што треба један филм да ми пружи у биоскопу и тај излазак ћу памтити! Мислим да нам је на част што је такав филм направљен у Србији. И продукцијски и прича, све што је урађено. Прво сам га гледала у биоскопу са пријатељима, а потом са породицом за новогодишње празнике. Први пут сам, после много година, имала утисак да се због једног филма читава породица вратила неколико деценија уназад, када смо били деца, родитељи са надзором над нама малолетним особама. Атмосфера коју нам је тај филм пружио биће, за мене, незабораван моменат.

Филмове из серијала Поаро можете гледати на телевизији Инсајдер сваког радног дана: понедељком и петком од 21 час, а уторком, средом и четвртком од 22 часа.

Неки од филмова ће бити и ремек-дела Агате Кристи попут Смрт на Нилу, Зло под сунцем, Загонетка у плавом возу, Трећа девојка и многи други.

Емисија Случај, Јелене Зорић, вратиће се у редован програм телевизије Инсајдер, након завршетка емитовања серијала Поаро.