Филм представља једно од значајних остварења у жанровима мистерије, film noir-а / neo-noir-а и екранизованих детективских крими прича.

*ТЕКСТ САДРЖИ СПОЈЛЕРЕ*

             Радња нас уводи у неразјашњену смрт Холиса Малреја, главног инжењера Одељења за градско водоснабдевање. Пронађен је мртав, са сумњом да се удавио у скоро па потпуно исушеном речном кориту. Детектив Џејк Гитис (Џек Николсон) трага за мотивима „несрећног случаја”, али на задатку открива и то да Одељење сваке ноћи избацује велике количине слатке воде у океан, упркос томе што у великом делу града влада суша.

Детектив Гитис је и непосредно пре смрти Малреја истраживао исушена речна корита, а сада покушава да открије ко стоји иза његовог убиства, које је много вероватнија опција од дављења. Директан мотив убиства ни гледаоцима није познат у почетку, али намеће се да би убица могао да буде неко коме је Малреј сметао у пословном и политичком смислу. С друге стране, сумња пада и на његову супругу Евелин, која је за саму полицију врло могући убица, уз мотив љубоморе услед прељубе. Кроз филм се отвара свет политичких интрига, превара и општинске корупције унутар Градског већа и Одељења за водоснабдевање, али и брачне љубоморе и прељубе.

Контрасти Лос Анђелеса

            Све се одиграва у Лос Анђелесу ’30-их година прошлог века. Он је приказан као ведар и сунчан, са доста раскошних кућа и здања, окружен калифорнијским полупустињама. Сам град одише живим друштвеним животом, који се, очекивано, чини подређен мушкарцима, у складу са патријархатом једног индустријског друштва. Карактеристичан је визуелни контраст богатих, светлих, уређених делова града, и напуштених, сабласних водоводних канала и корита. Резденција Холиса и Евелин Малреј посебно је раскошна и луксузно уређена, са послугом и, занимљиво, базеном слане воде у дворишту. Насупрот томе, Гитисова детективска канцеларија је уредно али скучено и замрачено место.

            У складу са током филма и развојем детективске истраге, постоје два потенцијална места злочина. Прво су поменути канали и корита, а друго је управо базен слане воде у дворишту резиденције Малрејевих. Речно корито, као изоловано јавно место, делује погодно за одигравање убиства. С друге стране, сумњив је и дворишни базенчић, такође изоловано, али приватно место, иако наизглед допуњује утисак пријатне баште и топлине породичног дома.

Поменуте визуелне и просторне супротности добро прате и антрополошки контраст јавног и приватног; где је приватно и породично представљено као безбедно и пуно лепоте и живота, док је јавно окарактерисано као велико, непрегледно, прљаво и опасно.

Заплет и расплет: детектив се ослања на гледаоца

Детектив Гитис доиста представља онај лик у филму са којим се гледалац инстиктивно идентификује, и као да истражује мистерију заједно са њим. Могло би се рећи да гледалац и лик детектива Гитиса заједно деле улогу наратора. Иако је за film noir карактеристична нарација у првом лицу од стране главног лика (најчешће детектива који истражује), овде се целовита прича формира тек у свести аудиторијума, односно гледаоца. Детектив повезује на изглед неповезане чиниоце радње и формира смисаоно објашњење њиховог тока, али гледалац је тај који је посредно гради и развија на основу сопствене перцепције, користећи се упоређивањем и обрадом очекиваних и неочекиваних исхода.

            Иако често главни актер дешавања у сценама, интересантно је да детектив Гитис заправо никад активно не ступа на сцену. Он је увек већ ту, а уводи се на сцену тиме што кадар једноставно пада на њега. Било да загонетно седи и чита новине, стоји и кришом радознало осматра ситуацију, или истражује место на коме се налази, он као да је унапред позициониран у разним сценама и ситуацијама.

            Гитис се увек радознало шуња и на опрезу је, чак и када нема никога у близини. Поред оштрог ока, главни извор његовог истраживања јесу дијалози, комуникација са другим људима и често постављање наизглед безазлених питања, што му je од помоћи у каснијем размишљању и закључивању. Таквим оштроумним „њушкањем” Гитис се често уваљује у неприлике.

            Може се рећи да је основни заплет фокусиран око породичних односа Холиса и Евелин Малреј (Феј Данавеј), сумњивог Ное Кроса (Џон Хјустон), и мистериозне девојке Кетрин, за коју детектив сазнаје да је истовремено Евелинина и ћерка и сестра. Њихове прилике из прошлости, чињенице и личне односе детектив неизбежно истражује заједно са самим случајем. Представљен нам је спој откривених околности како у вези са приватним породичним односима поменутих ликова, тако и у вези са јавним политичким аферама и интригама. Ситуација се компликује када обдукција открије слану воду у Малрејевим плућима, и додатно када детектив сазна за тајно испуштање слатке воде у океан, те бива увучен у свет малверзација у вези са водоводом и наводњавањем земљишта.

Расплет се одвија разумевањем ових малверзација. Мотив кључног трага оличен је у наочарама поменутог Кроса — закључује се да су оне њему испале док је давио Малреја. Ово се дешава пред сам крај филма, детектив и публика заједно то сазнају, док детектив саопштава тај закључак самом Кросу, убици. На крају филма, полиција убија Евелин која је покушавала да заштити и одведе Кетрин од свог оца, чиме се завршава расплет. Детектив остаје немоћан да укаже на Кроса као правог кривца, јер је овај богат и човек са превише утицаја. Стиче се утисак да кривци захваљујући систему остају недодирљиви, а праведници у најбољем случају остају немоћни, или страдају.

Ликови: систем и његове жртве

            Јасна жртва јесте инжењер Холис Малреј. Међутим, опсег жртви далеко је комплекснији. Евелин је жртва свог оца, који јој је направио дете, чаурећи је у стигму и ситуацију са којом мора да се бори до краја свог живота. Чин Евелининог убиства заправо је најмање чини жртвом; она гине на крају филма, али њена жртвеност је присутна током целог филма. Њена ћерка и сестра Кетрин је такође жртва, недужно дете инцеста, које представља и бреме и некакав тријумф око којег се сви боре. Ајда Сешонс (Дајен Лед), унајмљена глумица која се детективу на почетку филма лажно представила као Евелин Малреј, жртва је утолико што је унајмљени и искоришћени пион својих послодаваца криминалаца, а такође страда у филму, јер је хтела да помогне детективу. Жртве система и конзервативног патријархално уређеног друштва јесу пре свега жене, али донекле и детектив, као и сви добронамерни праведници који у таквом поретку не успевају да се изборе ни за себе ни за правду.

            Главни негативац и криминалац је Ноа Крос. Као старији, имућни, искусни, мудри, али зао и препреден човек, он користи свој утицај, материјалну и друштвену моћ, како би издејствовао ситуацију која њему одговара; и то на директну штету многих, па чак и својих најближих, не би ли се домогао још више новца. На крају филма бивамо свесни комплетне сложене завере коју је он сковао, или је бар на њеном челу стајао, те спознајемо његову способност и намеру докле је спреман да иде да би добио оно што жели, доведену до неслућених граница. Он је крупна зверка, криминалац из позадине који управља ситуацијом и злочинима, а његово повремено директно „прљање руку” представља само мало иступање из такве позиције.

Мотиви Ное Кроса као злочинца су комплексни. С једне стране, постоји проблематичан однос између њега и његове ћерке Евелин, и он жели да се домогне Кетрин, своје друге ћерке и унуке. С друге стране, његове намере осујећене су чињеницом да је Малреј сазнао за малверзације са наводњавањем и земљиштем, иза којих и стоји сам Крос. Малреј је морао бити ућуткан у циљу заташкавања целе афере. Осим тога, девојка са којом је Малреј виђен јесте била управо Кетрин, што је вероватно изазвало љубомору и бес код Кроса. Све ово су савршени поводи да управо он почини убиство, али тај закључак нам се полако намеће тек кроз другу половину филма, након што заправо упознајемо Кроса као лика.

Међу осталим криминалцима у филму је и Клод Малвихил, бивши окружни шериф, корумпиран и увучен у малверзације са наводњавањем. Иако не чини ниједан очигледан злочин, он активно омета детектива у истрази и прети му. Ту је и његов партнер, неименовани човек са ножем (занимљиво је да његову улогу игра сам Роман Полански), који представља типичну несигурну особу, па своје страхове и инфериорности трансформише у криминал и насиље; он засеца детективов нос и такође омета расветљавање злочина.

            Евелин Крос Малреј, хероина филма, представља атрактивну елегантну жену од стила, која делује збуњено, сведено и немоћно. Током филма откривамо њену несрећну прошлост, и бивамо упознати са одговорношћу која је сваљена на њу, а упоредо се уверавамо у њену недужност. Попут осталих жена у филму, она се чини пасивном, немоћном, као да не игра никакву активну улогу у ономе што се дешава у филму и у друштву које нам је приказано у њему. Но у кључним моментима, Евелин се доима веома луцидно, одлучно и самопоуздано, подједнако свесна и своје снаге и своје немоћи, онога што може и што не може да промени и учини. Она је најтрагичнији лик у филму, што кулминира њеном неправедном смрћу.

Као једна од првобитних сумњиваца, она задржава тај статус у очима гледаоца негде до половине филма. Делује као елегантна смирена и достојанствена жена, која се није превише узбудила због смрти свог мужа, а ту је и чињеница да ју је он варао. Међутим, кроз дијалоге између ње и детектива, на површину испливава њена осетљива и рањива страна; она почиње да делује као несрећан позитиван лик који ипак није починио убиство. Утисак о њеној невиности појачава њено признање детективу да је знала да је њен муж чинио прељубу, и да јој то није сметало. Она тврди да је била захвална на том сазнању, као и да је и она варала њега, тако да љубомора због прељубе није присутна, те престаје да буде потенцијални мотив.

            Напослетку, сам детектив Џејк Гитис као главни херој представља једног радозналог и одважног борца за правду. Он је некада радио као детектив у полицији, али из неоткривених разлога, започео је приватни бизнис као истражитељ који се специјализовао управо за случајеве брачних интрига. Он је лик са позитивним особинама, али поседује изразиту сналажљивост и лукавост, и није нимало лакомислен. Његов стил и манири употпуњују утисак о типичном одважном мушкарцу, пола џентлмену — пола сналажљивом грубијану, али шармантном у комуникацији са другима и продорном у својим намерама. Инстинкт за правдом и борба за откривање истине чине се вероватно битнијим за њега него што је новац. Гитис поседује и одређену трагичност, оличену у његовој немоћи да се супротстави систему, превише свеобухватном и уиграном да би га он пољуљао.

            Интересантан је однос између femme fatale и детектива. У почетку они су арогантни једно према другом. Међутим, између њих се постепено развија све веће поверење и сарадња, посебно када га она заиста унајми да настави да истражује ко је убио њеног мужа. Постоји типична опозиција у представљању њих двоје: он као мушкарац је рационалан, а она као жена је ирационална. Њему је дозвољено да њене изливе ирационалности контролише не само преузимањем иницијативе, већ и агресијом, што се види у сцени када он њу шамара. Упркос повременим искрама сумњи и неповерења између њих двоје, њихово зближавање кулминира сексом и романтичним зближавањем, које није даље настављено кроз филм, али игра важну улогу у њиховом међусобном односу.

            Полиција игра нејасну улогу. Она такође истражује убиство инжењера, али чини се далеко пасивнијом и мање ангажованом од детектива. Томе посебно придодаје чињеница да је полиција попут великог дела свих институција у граду уплетена у поменуту аферу и малверзације, и да директно учествује у заташкавању. Кроз филм сазнајемо да су многи инспектори, детективи и полицајци корумпирани, и иако на изглед учествују у решавању злочина, они раде на томе да се одржи status quo корумпираног друштвено-политичког система. О полицији највише говори оно што је Евелин непосредно пред своју смрт рекла о њој, драматично изјављујући да је њен отац Ноа Крос поседује.

            Споредни ликови нам такође могу помоћи у разумевању културног контекста и друштвеног система представљеног у филму, као и саме фабуле. Упркос већој заступљености и активности мушких ликова, женски ликови нам могу још боље дочарати стање друштва и родне односе у њему. Кетрин, девојка рођена из инцеста свога оца и ћерке, доима се као крхко створење строго заштићено од спољашњег света. Она никад није сама у филму, и углавном је видимо из даљине. Она је привлачна и згодна, апсолутно недужна, и представља неку врсту плена око кога се сви боре. Њена разлика у односу на остале женске ликове је та да она поменуту женственост и привлачност као да поседује природно, јер је још млада и наивна, што јој уз њен осетљиви породични статус омогућава неку врсту повлашћеног положаја. Остале жене се доимају као јасно суочене са својим подређеним положајем, те веома луцидне у свом улепшавању, шарму и експресији сензуалности, који често делују као једина карта на коју су у прилици да играју.

Реалност и поредак

            Однос мушкараца према женама у филму можемо видети и по томе како су оне замољене да се удаље када се дискутују поверљиве или „неприкладне” теме. Скоро све жене у филму су секретарице, слушкиње, помоћнице, или на неки начин раде за мушкарце, и остављене су без избора и простора за сопствене одлуке и акције. Може се приметити да се жене налазе у протекторату мушкараца све док поштују њихова правила, не делају за сопственим аспирацијама, те играју улоге које су им намењене, а које их често спутавају и иду на њихову штету. Оног тренутка кад искораче из овако успостављеног поретка, и успоставе се као манифестација femme fatale (што је учинила Евелин, а донекле индиректно и Ајда), врло вероватно их стиже још већа штета — трагичан крај.

            Film noir и neo-noir филмови често су били инспирисани тврдо-куваном детективском прозом свог доба. Оно по чему је овај филм сличан формули тврдо-куваних детективских прича јесте у постојању архетипова попут скучене мрачне детективске канцеларије, опасних и сабласних градских локација, друштвено-политичких интрига које сежу од уличних до градских институционалних врхова, као и по присуству ликова hard-boiled детектива и femme fatale.

Обе форме деле и постојање антихероја, ближих реалним психолошким и друштвеним изазовима и сукобима него идеализованим традиционалним особинама хероја. Међутим, детектив је у овом филму тврдо-куван само у мери нужној за решавање мистерије. Он није типични уличар који се од криминалаца разликује само израженим осећајем и борбом за правду. Он није ни самотњак, већ веома комуникативна, екстровертна и функционална личност у разним аспектима и сферама друштва. Такође, Евелин као фатална жена није типична моћна и неустрашива лепотица која води мушкарце у пропаст, већ има и своју рањиву страну.

Акценат је стављен и на психолошку драму коју проживљавају ликови уопште. Ни град није приказан толико мрачно и неприступачно као што је карактеристично за поменуте детективске приче, већ осим напуштених и опасних канала видимо и сунчан град, пун богатих домова и луксузних зграда и аутомобила, у коме добијамо увид у живахан урбани живот. Фокус на породичним односима који се уплићу у сам злочин и мистерију карактеристични су за овај филм, који нам нуди и занимљиву перспективу описаног културног живота, те друштвеног и моралног система у коме се радња одвија.

            Кинеска четврт, мотив из наслова, јесте локација последњих драматичних догађаја у филму, када гине и сама Евелин. На самом крају филма, један од сарадника детектива Џејка Гитиса обраћа му се и изговара: „Заборави, Џејк, то је Кинеска четврт.” Ово расистичко, али за то време посебно очекивано поентирање, симболише управо постојаност неправде и корупције, против којих је тешко борити се.