*Текст не садржи спојлере*
Као што на трону српске књижевне сатире седи Домановићев Вођа, тако трон светске филмске сатире заузима Чаплинов Велики диктатор (1940). Аденоид Ханкел, лик којег глуми Чарли Чаплин, у свом чувеном говору каже: Желимо да живимо у заједничкој срећи, а не заједничкој несрећи. Не желимо да мрзимо и презиремо једни друге… Идеалистично, у складу са 20. веком.
Осамдесет година након Чаплиновог филма, у времену у коме се по многима губе идеали и вредности (дефетисти би рекли и да су нестали) изашао је пред публику филм Лов (Hunt, 2020).
Филм о коме се највише прича, а да га још нико није ни погледао био је један од слогана у промотивној кампањи. Филм добија епитет контраверзног. Пре свега, рекламирање филма је морало да стане, померајући притом премијеру, заказану за септембар, услед масовних убистава која су се догодила у Дејтону и Ел Пасу, у августу прошле године, јер филм садржи причу о људима као ловини и изузетну количину насиља уз то.
Затим су неки медијски извештаји изнели информацију да је радни наслов филма био Црвена против Плаве државе, мислећи на сукоб Републиканске и Демократске странке, односно конзервативаца и либерала, на шта је представник студија Универзал одговорио да тај наслов није постојао ни током процеса стварања филма, ни касније.
Сазнаје се да је назив групе људи која се лови корпа ожалошћених (basket of deplorables), израз који је кандидат Демократске странке, Хилари Клинтон, употребила у председничкој кампањи 2016. године, желећи да опише присталице њеног противника, кандидата Републиканске странке Доналда Трампа.
Филм који треба да изађе је направљен како би изазвао хаос
Филм који треба да изађе је направљен како би изазвао хаос, неодређено је написао председник САД, Доналд Трамп, на свом Твитер налогу, притом оптужујући Холивуд за расизам. ,,Сами стварају насиље, а онда покушавају да друге оптуже за исто.’’
С обзиром да и даље већина света живи у друштвима каква није желео Аденоид Ханкел и да је поларизација још већа и дубља, такво друштво је и приказано у Лову, осликавајући америчку подељеност. Група људи, која се буди на њима непознатом месту, завезаних уста, мора да се бори за опстанак против друге групе коју не виде, за коју не знају ни ко су, а уз широку понуду оружја на располагању. Прву групу чине конзервативци. Представљени као верски фанатици, који стално цитирају Јеванђеља, теоретичари завера од Аполове мисије до најактуелнијих и као ксенофобни (што је конкретније одређено исламофобијом).
Другу групу чине либерали, оличени у ликовима који су вегетаријанци/вегани, феминисти, борци за мањинска права, атеисти или противници религија, односно како су названи у филму ,,елита’’.
Подела на ми и они
Ликови у филму су, дакле, хиперболисани стереотипи који су наметнути за припаднике ових двеју група. Драмска поставка је класична подела на ,,ми и они’’. Обе групе су убеђене да су баш они ти добри ,,ми’’, а да је друга зли ,,они’’. Такав сукоб, у коме се обе стране трвдоглаво држе својих радикалних мишљења, не позива на дијалог и решавање конфликта, већ срља све више ка продубљавању истог, удаљавајући се од проналажења решења.
Људи који би, пак, били спремни на тако нешто, за разлику од стварности, у овом филму не постоје, јер када би их и било Лов би изгубио своју сатиричну ноту која тера сваки екстрем до крајње баналности и постао би бледа карикатура што није, држећи се екстремних потеза протагониста од првих минута до краја филма.
И нема позитивних јунака. Обе стране су лоше, а ни из њиховог потенцијалног уништавања се не назире ништа добро, нека трећа опција. Искарикирани ликови су толико изиритирали обе стране у стварности, да су настале полемике да ли је филм анти-либералан или анти-Трамповски орјентисан, чиме су само потврдили дубоку подељеност, а та расправа се пренела и на медије.
Холивуд једноставно није навикао да се на америчком тлу појављују филмови у којима су приказани ставови који одударају од опште прихваћених у демократском друштву, па макар ти ставови долазили и од филмских негативаца, а можда их је још више погодило што су себе препознали у, такође негативној, ,,елити’’.
Овај филм није попут 12 гневних људи (12 Angry Men, 1957), где ће нека група сести за један сто и решавати проблем, филм чији су динамика, проблем и решење базирани на разговору.
Епитет контраверзни за овај филм је заправо етикета.
Не. У Лову нема решења. Тај филм га не нуди, а то му није ни била намера, већ указивање на поделе, како је један од сценариста овог филма изјавио.
Последице једног оваквог филма, акционог хорора, пропраћеног црним хумором, могу ићи у два правца. Један је указивање мање радикалним присталицама на шири контекст сукоба, а и најекстремнијим, ако је неко оптимиста. Други је само још већа поларизација, односно подстицање на даље борбе.
Погледајте Лов. Просудите сами да ли више нагиње некој страни.
Или бар послушајте говор Аденоида Ханкела: Желимо да живимо у заједничкој срећи, а не заједничкој несрећи. Не желимо да мрзимо и презиремо једни друге…