*Текст садржи спојлере*

Првенац гангстерског жанра, филм Мали Цезар, режиран од стране Марвина Ле Роја, даје смернице и поставља постулате за све филмове који ће уследити после њега, уз још два класика 30-их година, Државног непријатеља и Лице са ожиљком. Филм зачетник настаје у врло неповољним околностима и то за време Продукционог кода (1930), који је представљао регулативу, од стране цензорског тела за неприкладан садржај, донесен од стране генерала Вила Хејса и који је трајао све до 1968. године. Такође, треба узети у обзир да се у време настанка жанра, дешавања која су приказивана на платну, итекако била и ван њега.

Сам Ал Капоне је још био на насловним странама новина. Редитељ је, поред очигледних инспирација за радњу, теме, имао и публику која је желела да види оно што чита у новинама, а да, са друге стране, остане неповређена, што би, можда, била да је присуствовала каквом сличном дешавању на улици у виду гангстерског обрачуна. Био је присутан и гламур на филму, у животима гангстера, каквом је публика била миљама далеко и то је био додатни мотив за пуне сале, поред, наравно, радозналости за тим како је то приказано, за сценама пуцања и насиља о каквом су до тада читали.

Такође, сам редитељ није имао потпуну слободу изражавања због Кода; није било употребе простог речника и није се могло приказати експлицитно насиље, дакле без крви и било каквог иживљавања. Управо у тако законски ограниченом филму се приказује прича о Рику Банделу (Едвард Г. Робинсон), ситном криминалцу који сања о крупном капиталу, који намерава да стекне на нелегалан начин. Прва сцена нам саопштава шта је до тада радио: са својим најбољим пријатељем Џоом Масаром, пљачка бензинску пумпу, а интересантно је да у тој сцени публика види само ауто како стаје испред ње, како два лица улазе у станицу и чују се пуцњи, након којих се лица враћају у ауто и одлазе. Без икаквог конкретног приказивања самог чина, публици је јасно шта се догодило.

Већ у следећој секвенци, Рико се жали Џоу како му је доста ситних пљачки и како би желео нешто више и указује му на великог криминалца из новина како би могли њему да се прикључе. Већ у том њиховом разговору кинематографија добија први мотив у гангстерском жанру: жеља за успехом малог човека, не нужно неморалног (касније), који у складу са приликама тежи својим сновима и одлази у велики град (чест мотив ће бити да будући мафијаш прелази из мањег у веће место, док се у вестерну, обично, јунаци враћају из урбаних средина на село), стицање материјалних добара и пуно жена.

Потешкоћа коју ће Рико понети са собом је оличена управо у његовом пријатељу Џооу, који жели да буде плесач и да прекине са бављењем илегалним пословима, како би се и он посветио свом сну. Таква жеља засмејава Рика. Он је одлучан у испуњавању свог сна и види се да му није битно како ће до њега доћи, а у свој успон увлачи и Џоа, коме је уз Риков успон и његов врло могућ да се деси. И баш од самог почетка филма, у двојици главних јунака се види контратежа у циљевима и како до њих стићи.

До краја филма, у коме Рико остварује свој сан и постаје вођа банде након низа убистава које је морао да почини како би дошао на то место, примећује се да он није стасао за ту позицију, да су му снови били превелики, а он сам није био спреман на последице. Када Џо увиђа да не може да испуни свој сан уз Рика, који га константно омета у његовом раду и послу као плесача у једном клубу, где се и заљубљује у плесну партнерку, он Рика и остале чланове банде одаје полицији. Када сви сем Рика бивају похапшени, он остаје сам у сиромаштву, кријући се од полиције и далеко од гламура којег се тек дочепао.

Преко огласа, полиција успева да извуче Рика из илегале како би га ухапсила, али у пуцњави он гине, чудећи се над својом судбином и упитавши себе да ли му је то крај, док изнад његовог тела које лежи на путу бљешти најава наступа Џоа и његове партнерке. Управо ту се налази следећи устаљени мотив жанра, а то је успон и (тада) обавезни пад гангстера. Филм не само да је пружио целу причу са поруком да се не треба бавити криминалним радњама и стећи свој углед и богатство на такав начин, већ и шта чека онога ко се на такав потез одлучи, док са друге стране приказује и да се не мора стећи слава кроз криминал на Џоовом примеру.

Приметно је да, ето, од самог настанка жанра, као главни антихерој и лик у причи узет емигрант и то италијанског порекла, етничке заједнице која ће у Америци постати синоним за мафију. Касније су и ирски емигранти убачени као гангстери, а потом и припадници других етничких група. О том проблему се расправљало и у популарној култури, где у једној од најбољих гангстерских телевизијских серија Сопранови (1999-2007), јунаци дискутују о томе како их је Холивуд представио и са каквим се проблемима они суочавају због низа стереотипа о њима.