Svoju profesionalnu karijeru, Milutin Petrović (1961) započeo je nakon diplomiranja na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na odseku Filmske i TV režije. Pored filmske, bavio se i pozorišnom režijom, ali bio i autor brojnih knjiga i članaka. Dobitnik je Rainer Werner Fassbinder nagrade na Internacionalnom filmskom festivalu u Mannheim-Heidelberg i Gran prija Festivala autorskog filma Beograd 2000. godine.

U razgovoru sa Milutinom Petrovićem govorili smo o njegovom omiljenom filmskom žanru, o stanju srpske kinematografije, propagandi i kako je sve to povezano sa njegovim filmom Nečista krv, koji je postao i prvi srpski igrani film koji se prikazuje na svetskoj medijskoj platformi Netfliks.

Često ste u televizijskim gostovanjima spominjali da je vestern Vaš omiljeni filmski žanr. Zbog same dužine televizijskog formata niste bili u prilici da više o tome govorite. Da li su i Vaši filmski uzori iz tog žanra?

U mom svetu je to postavljeno u odnosu: Džon Ford i Sem Pekinpo. Leone je van fokusa mog interesovanja. Previše je formalan i previše izafektiran. Špageti vesterni su cinični prema samoj tvari kojom se ljudi bave. Problem koji neki imaju sa Fordom je što je on živeo u vreme kada su muškarci bili muškarci, a žene bile žene, to vreme je prošlo i on je, hvala Bogu, ostao u tom nekom vremenu. A dodir sa novim predstavlja Sem Pekinpo. Njegov rad još nije u potpunosti istražen i predstavlja neku vrstu mizantropije, koju je Sem uveo u pogledu na svet, u odnosu na Džona Forda, a on je to uradio jer je i svet otišao u tom pravcu i to je ono što mi je bilo blisko.

Mislim da je pitanje moralnosti u scenariju, na kome je radio Voja Nanović, a ne ja, naslonjeno na civilizaciju koju su najbolje predstavljali Pekinpo i Frensis Ford Kopola. Želja mi je bila da uradim nešto što ima veze sa Pekinpoom, a to da ima veze sa Džonom Fordom su puste želje. On je najveći.

U Fordovim filmovima, kao i u Nečistoj krvi, ulazilo se u psihologiju likova, društveni kontekst, za razliku od Leonea koji to nije radio?

Leone mi je oduvek bio neozbiljan. Naravno, kod njega ima fantastičnih stvari, poput čuda od Klinta Istvuda, koga mnogo više i volim nego samog Leonea. Enio Morikone je zaista fantastičan! Leone jeste veliki autor, ali van mog interesovanja. Ta izafektiranost Leoneovog pristupa je slična Felinijevoj koju je pokazivao u svojim filmovima. Više se referišem na Forda, jer više volim njegove filmove, ali on je izašao iz mode. Današnji ljudi više nisu kao njegovi junaci. Šezdesetih godina se dogodio prevrat i on je ostao u prošlosti.

Ali ono što je vezano za Nečistu krv je, ipak, Sem Pekinpo. Svim saradnicima, od glumaca do ljudi koji su radili na scenariju, puštao sam Semov film Pat Garet i Bili Kid iz 1973. godine. Iako taj film nema veze sa pričom Nečiste krvi, bio mi je mantra, neka vrsta molitve prema čitavom pristupu našem filmu. Svaki glumac je morao da pogleda film i govorio sam im da to hoću od njih! Posebno Marku Grabežu koji je glumio mladog Efendi Mitu. Njemu sam rekao da gleda Krisa Kristofersona, kao i kostimografkinji da Marku napravi deo sa uskim kukovima, a ne široke kakve su nosili tada, da bude elegantan. Omiljeni kadar u Nečistoj krvi mi je trenutak kada Marko Grabež stoji na stepenicama i pomeri onaj dugački sako i kada se vidi njegov revolver.

Ako je Ford u Tragače ubacio svu ikonografiju vestern žanra, može li se reći da ste Vi postavili u Nečistoj krvi ikonografiju za srpski vestern ili naš istern?

Veliki sam filmofil i kao takav imam problem sa dvadesetprvovekovnim shvatanjem filmofilije u kojoj se lako prelazi preko nekih stvari. Tragači su vrhunac takve ikonografije i Ford nije tu, već u Poštanskoj kočiji iz 1939. godine sa Džonom Vejnom. Iz tog filma su izašli svi karakteri koje smo kasnije gledali, uključujući i Teksa Vilera i Bluberija u stripovima, na primer. Jako mi je zanimljivo kako iz Poštanske kočije izlaze klasični vesterni i stripovi, a onda iz njih izlazi francuski vestern strip Bluberi, odnosno Mobijus (pseudonim koji je koristio Žan Žiro, autor Bluberija), i onda se postmodernisti kače na Mobijusa i na celu tu grafiku, ne shvatajući da je koren svega toga zapravo u Poštanskoj kočiji Džona Forda.

Najjednostavnije je reći da je on postavio tu ikonografiju. Ali to je kao sa bluzerima. Imamo Rolingstonse i Bitlse, Led Cepelin za koje se kaže da su ukrali nešto od Čaka Berija ili Madija Votersa, a zaboravlja se da su i ti bluzeri ukrali od prethodnih bluzera čija imena ne znamo. Tako da je Džon Ford odrastao i naučen je na tradiciji nemog vesterna, kakav je pravio Dejvid V. Grifit, a radio je puno filmova sa Harijem Kerijem starijim i čijeg je sina, Harija Kerija mlađeg, kasnije stalno ubacivao u svoje filmove. Ta tradicija – to su koreni čitave ikonografije vesterna.

Što se tiče Nečiste krvi, nisam o tome nikad razmišljao, a mnogo bih voleo da se tako nešto desi. Ako se ispostavi da tu postoji nekakva ikonografija…

Drugačije se gledalo na taj period? Kao da je postojala neka mazohistička crta u prikazivanju određenih istorijskih perioda?

Ono što znam da smo uradili u filmu, jeste da smo ispravili način na koji su filmadžije gledale na taj period. Stvarno mi je mnogo drago, jer mi je bio nepodnošljiv taj mazohizam i ta neka nesvesna želja da se stalno naši preci prikazuju kao neki paćenici i u krajnjem slučajnu neki papci, neki prljavi, siromašni, nikakvi… Mislim da je svako vreme podjednako srećno i nesrećno, prljavo i čisto. Poenta je u tome šta hoćeš da staviš u okvir svog kadra. Meni se više sviđaju ovi čisti ljudi.

Mi, Sloveni, imamo tu neku mazohističku crtu da kukamo, neki slovenski veltšmerc, pa se onda kaže kako nismo imali konje, nismo imali konjičku tradiciju… A Amerikanci svi jašu konje! U okviru vesterna, što je bilo nemoguće, nemaš nikoga ko ide peške! I oni su, kao i Srbi, išli peške. U vesternima svi kauboji izgledaju kao miks Džona Vejna, Garija Kupera, kao Henri Fonda, kao najlepši ljudi ikada i oni svi jašu fantastične primerke konja! Ne vidim zašto se mi ne bismo time bavili.

A oružje? Kako je izgledalo istraživati i raditi na tome?

Što se tiče oružja, period 19. veka je period kada se prelazilo sa oružja sa jednim na oružje sa više zrna, nešto što se nazvalo revolverom. I to je bilo dugačko pretapanje od trideset godina u kome je ta stara tehnologija zamenjivana novom, a sa njom nisu baš svi bili srećni, jer su revolveri sa šest zrna u burencetu često bili loši, kvarilili su se. Dešavalo se, pošto je to manje zrno, da se napadač ne zaustavi. Da ga ne ubije, nego da ga rani. Dok su kubure, kako ih mi zovemo, sa jednim punjenjem, imale veliko zrno i ono gde pogodi tu trava ne raste. Nije to bio jednostavan prelazak.

Ali u svim kaubojskim filmovima svi imaju revolvere, a ne kubure. To je prosto pitanje ukusa čoveka koji pravi film. Da li ćeš da staviš u film ljude koji liče na one sa železničke stanice ili ćeš da staviš glumce unutra? Mislim da film treba da bude veći od života. Bilo kad u bilo kojoj priči, ti si dužan da napraviš film veći od života. Hičkokova definicija filma je da je film život iz kog su isključeni dosadni delovi. To je to. To samo po sebi znači da je veće od života. Žene su lepše u filmovima nego zaista.

U uvodu Nečiste krvi piše da se radnja odigrava na granici Osmanskog carstva. Granica je jedna od vestern motiva, baš kao i dva jahača koja ulaze u grad, zatim pojavljivanje kolt revolvera. Da li su te paralele bile namerne?

Radnja filma se dešava 1850. godine, a u stvarnosti je 1852. godine neko u Srbiji dobio na poklon dva revolvera u kutiji, što je nešto najlepše što postoji kada je oružje u pitanju. Malo smo slagali, ali filmovi koji ne lažu su besmisleni. Kada mi zamere što smo snimali u Ripnju, a ne u Vranju, uvek im kažem da je prvi kadar pomenutih Tragača Dolina spomenika, jedan veoma poznati deo Arizone, a preko tog kadra piše Teksas. Nisam istoričar ili etnograf. Svakog koga zanima istorija oružja može da kupi i čita knjige o tome, a ovo je priča.

Bio sam vrlo nezadovoljan scenografijom u Nečistoj krvi jer je sva od dasaka. Mislio sam da su moji junaci farbali to u puno boja, da je to bilo mnogo ukrašenije, kitnjastije nego onako sa onim tarabama boje drveta. Ali priznajem da, pošto su vestern scenografije takve, onda je ljudsko oko naviknuto na tu boju, te su te grede ljude podsećale na vesterne.

Da li bi se mogla podvući paralela i između likova? Ako u vesternu imamo kauboje, Indijance, Latinoamerikance, u Nečistoj krvi imamo Srbe, Turke, Austrougare…

I Albance! Albanci su zanimljivi. Austrougari su kao ljudi sa istočne obale u vesternima, ljudi sa istoka. Prosto se ne može vući direktna paralela i to ne nama u korist. Jer mi smo bolji od njih. Ovde ljudi žive mnogo duže na ovom području i to su neke duboke mutljavine između naroda gde se više ne zna ko je koga kad porobio i to je priča o Balkanu još od Vinče do danas. Dok je na zapadu to vrlo jednostavno.

Neke kabadahije iz Evrope koji idu i ubijaju ljude koji žive na toj teritoriji i koje oni smatraju za nižu rasu. (Ljudi koje gledamo po vesternima su besprizorna ljudska gamad!) Oni su ipak prikazani kao Kuper, Fonda i Vejn. I svi su oni čiste, govore ,,izvin’te gospođo“ i slično. Scena, na primer, gde pioniri dolaze na zapad i nose klavir za baku koja zna da svira Šopena. A sa druge strane lepo je to gledati.

Može se reći da je to neka vrsta propagande, zar ne?

Izuzetno važan aspekt! Ubrzo posle pojave filma, shvaćeno je da je on jedno fantastično sredstvo masovnog medija koji može da utiče na mase i otkada postoji film svi ga koriste kao propagandno sredstvo za uticaj na mase. Ubedljivo najbolje su to uradile Sjedinjene Američke Države! Doveli su tu propagandu do toga da su, kroz tu priču o lepoti, slobodi, lepim ženama i lepim muškarcima, pobedili Sovjetski Savez. Njihova je propaganda o slobodnom životu i američkom snu prevagnula nad pričom o komunizmu, pravima radnika, itd. Nepostojanje kinematografija u komunističkim zemljama je direktna posledica toga što je Vladimir Iljič Uljanov, anarhistička šifra: Lenjin, u nekoj od svojih brošura napisao čuvenu rečenicu: ,,Za nas je film najvažnija umetnost.“ Pod ,,nas“ mislio je na boljševike. Zbog te rečenice, u svim zemljama Varšavskog pakta, deo državnog programa je bilo građenje filmskih studija, bioskopa i snimanje filmova o tome kako su ,,naši momci“ super.

Baš kao što je tako radila i italijanska Činečita u svom početku?

Baš kao Musolini sa Činečitom! Kao što su Gebels i Hitler imali možda najbolju kinematografiju ikada. To je nešto što je zabranjeno i teško je istraživati, jer je moralno komplikovano ući u te filmove. U Vajmarskoj Nemačkoj je nastala fantastična kinematografija! Ernst Lubič, Fric Lang, oni su pobegli posle odatle, ali su prvo u Vajmarskoj naučili i pravili filmove. Posle su pod Trećim rajhom snimani spektakularni filmovi.

Neko poput Leni Rifenštal?

Pre svih, ali i Helmut Kojtner.

Dakle, kada je Lenjin rekao da je film za njih najvažnija umetnost, nije mislio to jer je bio tanana lirska duša koja shvata potencijale filmskog jezika kao nove vrste umetničkog izražavanja, već zato što je video potencijal uticaja na mase kroz film.

Kada se danas baviš bilo kakvim oblikom filma, prosto znaš da postojiš jer su ti ljudi pre tebe to radili. Znamo da smo mi u industriji zabave koja postoji da bi uticala na mase. Deo tvoje dužnosti, kao što poštuješ pravilo rampe ili pokreta kamere, tako sve vreme dok radiš ti znaš da si u službi uticaja na mase. I moraš prema tome da imaš odnos. Holivudska poslovica glasi da ako kradeš, kradi od najboljih – tako da ako treba od nekoga učiti treba učiti kako to rade Amerikanci. Film je sam po sebi Amerikana. Pokušaji imitacije Amerikanaca često deluju parodično. Loše je ako imamo postavku za naše pretke da su to neki krezubi, nesretni ljudi koji pešače, a onda gledaš američke filmove gde Gari Kuper jaše najlepše konje na svetu.

Vi ste u Nečistoj krvi na drugačiji način predstavili sveštenika. Odmaklo se od komunističkog prikaza nekog sveštenog lica, ali i od prikaza Radoša Bajića.

Taj lik se zove Vladika Miron i bilo nam je jako komplikovano da objasnimo, a jasno je iz literature Bore Stankovića, da on nije vladika. U to vreme, Vranje je pripadalo grčkoj crkvi, pa je negde u blizini potojao vladika koji je bio Grk. Tada je običaj bio da se neko oslovljava tako, jer mu se time odavala počast. Svi ga tako oslovljavaju, jer ga smatraju za važnu duhovnu figuru u njihovoj sredini. On je monah. Bilo mi je drago da ga predstavim kao super dasu. Poznajem takve monahe. Oni su ljudi kao i mi, imaju jedno vrlo neobično opredeljenje i način života i to je beskrajno zanimljivo.

A prevazilazi time otužne, dosadne priče koje se uvek vode na Tarkovskog. On je veliki i specifični umetnik, ali hrišćanstvo je daleko veće od toga. Bizarno mi je da ljudi koji su zainteresovani za tu stranu duhovnog sveta uvek svode na to neko jako primitivno shvatanje nekih ljudi koji su van sveta, koji idu kroz neke livade, drveće se vrti oko njih, čuju neke glasove, a naprosto nije tako. Oni su fantastični ljudi koji se bore sa nekim velikim stvarima. Ponosan sam na to kakav je Vladika Miron. Mislim i da je svaka žena koja je gledala film uzdahnula za njim.

Izuzetno je jaka scena kada je raširio zavese kod Tašane, bilo da je to iz ljubavi prema njoj ili prema čoveku…

Evo, patrijarh je mojih godina… Znam bar desetak ljudi na višim crkvenim položajima. Svi su zanimljivi, moderni ljudi. Kada uporediš, na primer, vladiku Jovana Ćulibrka koji priča o Peti Smit sa etno prikazima seljačića u nekoj prirodi i izgovaraju neke jednostavne utehe, to je prosto nedostojno onoga što je zapravo prisustvo Duha i Hrista sa nama sada i ovde. Inače mi je tugaljivo što umetnost zaostaje u shvatanju onoga što je duhovni život.

Da li to primećujete samo kod nas ili i na nekom svetskom primeru?

Inače. Naravno ne svi, ima ljudi koji razumeju. Ali kod nas postoji taj stravični prelom u društvenom životu sa 1945. godinom, pa onda prelom sa 1990. godinom kada se crkva vraća na velika vrata, i ta dva preloma su nezgrapno srasla tako da nas dovode u situaciju da hramljemo. I crkva i Bog su iznad toga.

Kako komentarišete trenutno stanje srpske kinematografije?

Najgori deo moje ličnosti je prisutan kada razmišljam o srpskoj kinematografiji. Tešim se da je tako zato što mi je važno i što je toliko volim, da me ono loše što primećujem mnogo više potresa, nego kada gledam nešto drugo.

Volim klasičan film, a mislim da je on završio svoje negde početkom 80-ih godina. To što sada postoji je kao da u baroku pronađeš malo Vizantije. Ima je, ali nije baš mnogo vidljiva. To je već otišlo toliko u pravcu koji mi se uopšte ne sviđa.

U tom smislu, više volim serije. Iz tih komplikovanih, produkcionih, kapitalističkih razloga u vezi sa pravljenjem serija okupili su se mnogo zanimljiviji autori nego što je to u mejnstrim studijskoj kinematografiji. Ono što se dešava sa američkom kinematografijom je pakao, a ono u Evropi je dno dna. U poslednjih 20 godina, ta fondovska kinematografija i način finansiranja filmova po francuskom modelu širom Evrope, sa svim festivalima od Berlina, Venecije i Kana, to je jedna apsolutna stranputica. Artefakti te vrste produkcije govore o tome koliko je to pogrešan put. Bruka i sramota u odnosu na umetnine koje je filmska umetnost proizvodila od 30-ih do 60-ih godina.

Gde je tu srpska kinematografija?

Film je zaista kao džez ili kao košarka – čista Amerikana. Imaš džez i u Finskoj, Moldaviji i u Rusiji i često vrlo odličan. Ali džez je Amerika. Kakav je džez u Srbiji – počnem da mislim o Majlsu Dejvisu. Muka srpskog filma je velika, to je jedan mali potok koji nije važan u globalnom pogledu i u globalnoj muci, ali sam vrlo namćorast i zlovoljan prema tome. A inače nisam takav. Žena i ja skoro svakog dana pogledamo jedan klasični film. Kendža Mizogučija, Ota Premingera, Samjuela Fulera, takve filmove gledamo svakog dana.

Gledajući te filmove beskrajno sam srećan, ushićen i stalno puštam suze od radosti što postoje takva dela. Branim samog sebe, ali kada se divim Mizogučijevom filmu iz 1953. godine, ne mogu neki drugi kriterijum da upotrebim prema filmu svog kolege iz 1995. ili 2019. godine. Ne mogu totalno da promenim kriterijum i onda delujem bezobrazno, ljuto… Kinematografija, još otkada su otkrili da je dobra za propagandu, nazivala se katedralnom umetnošću. Umetnost koja je tehnološki i produkciono najteža da se stvori. Onda je ona važna kraljevima, kneževima ili diktatorima, korporacijama, kome god. Ono što se u njenom okviru radi je važno sa gledišta onoga što se kolokvijalno zove politika. Ona je prirodno umešana u čitavu tu stvar. A politika u Srbiji, u poslednjih 30 godina, definicija je pakla. Ne može se iz toga izaći neukaljan.

Koje bi bilo rešenje za srpsku kinematografiju? Neki umetničko-društveni konsenzus o tome gde ide ili gde bi trebalo da ide srpski film, o planovima, idejama?

Uzimam za sebe više slobode nego što je uobičajeno, što inače, što zbog prirode posla. Ne mislim da je rešenje u tome da se sedne i dogovori, već u tome da postoje slobodni ljudi, a stvar je samo u kvalitetu misli koju su ti ljudi sposobni da osmisle. U Americi su se dogovorili kakve će filmove da prave posle 11. septembra, ali ti filmovi ništa ne valjaju. Džabe im dogovor. Ulaganje miliona dolara u filmsku propagandu samo je proizvelo više bombaša samoubica nego da ih nisu snimili. Ne mogu više da se gledaju filmovi u kojima su glavni junaci agenti CIA, bivši marinci ili FBI, super letači koji se jednom rukom drže za ivicu solitera. Njihov dogovor je bio u redu, ali nemaju više Voltera Hila, Džona Milijusa…

Početna pozicija da nešto pametno uradiš u Srbiji otežana je sama po sebi, jer smo mi siromašnije društvo, jako oštećeno kulturološki onim što smo radili poslednjih 30 godina, ali ne toliko različito kao što smo radili i od 30-ih do 60-ih, kao uostalom i u 19. veku, o čemu i govori Nečista krv. Imam opravdanja za to što smo načelno loši. Ali opet, mi smo zanimljivo podneblje, narod, i eto nas na Netfliksu.

U Nečistoj krvi se mogu primetiti i reference na Kuma?

To je očigledno. Mnogo mi je krivo što nikada nisam bio u prilici da upoznam Voju Nanovića. Mimoišli smo se. Tek sam ulazio u posao, bio student, a on je umro tih godina. On je sam radio, nije imao saradnike da nam oni prepričavaju sad, nećemo moći sa sigurnošću da znamo. Ali kada smo čitali scenario, više nego očigledno je bilo da se, kada je Voja Nanović pisao, tih godina pojavio Kum, i da je on bio fasciniran tom dramaturgijom i da je možda nesvesno to ubacio u scenario. Mislio je verovatno da je to nešto dobro, moderno…

Pošto sam učestvovao u pisanju knjige o Voji Nanoviću, koja je izašla 1989. godine, znam da je on 50-ih godina na pitanje ko su mu uzori rekao Džon Ford. I on je jedan od trista velikih režisera koji je dao takav odgovor. Bergman ga je imitirao. Poznata je rečenica Orsona Velsa koji kaže da su na njega najveći uticaj imali stari majstori, pod kojima podrazumeva: Džona Forda, Džona Forda i Džona Forda.

Jedna od zamerki upućenih Vašem filmu je da je promašen vranjanski govor. Kako to komentarišete?

Moj savet onima koji tako komentarišu je da uzmu dela Bore Stankovića, otvore bilo koju knjigu nasumice i pročitaju bilo koju rečenicu i ona će biti srpski književni jezik. Izuzev Koštane, čija se radnja dešava baš u kafani, Cigani su u pitanju i vrlo često govore nekim nerazumljivim jezikom. U Stankovićevim rečenicama će se retko pronaći tako oštar vranjanski govor. Ko god ima problem sa mojim filmom, može da uzme i čita Borine knjige. Opet, kada kradeš, kradi od najboljih, a ko najbolje snima filmove čija se radnja dešava u prošlosti? Englezi!

Oni imaju Šekspira, koji je pisao u 17. veku. Kada god ekranizuju njegova dela, imaju problem koji govor da predstave, jer jezik kojim je Šekspir pisao takav je da ga danas ne bi razumeli. Rešili su to na niz zanatskih načina i mi smo taj sistem engleskog odnosa prema Šekspiru preneli na vranjanski govor. Konsultovani su stručni ljudi iz Instituta za srpski jezik SANU-a, dijalektolozi… Svaku rečenicu je više puta pročitala profesorka dikcije sa Fakulteta dramskih umetnosti. Tamo u okviru ispita dikcije imaju Boru Stankovića i južnjački govor.

Na premijeru u Vranju, na kojoj sam i sâm bio, došli su ugledni Vranjanci i svi su oduševljeni kako je to urađeno. Potpuno razumeju način na koji smo mi tome pristupili. Vezani smo naravno za maternji jezik i ne razmišljamo o tome kada gledamo strane filmove. Iste te probleme imaju i Francuzi, Amerikanci… Dosta smo stroži prema svom jeziku. Neka ima film i nekih zamerki.

Intervju je originalno objavljen u časopisu ,,NOVA MISAO – časopis za savremenu kulturu Vojvodine“ (broj 49), Kulturni centar Vojvodine ,,Miloš Crnjanski“/2022. godine.