Продукциона анализа филма
У дистопијској Енглеској из будућности, лидер садистичког клана, социопатски деликвент, завршио је у затвору, где се добровољно пријављује за експеримент рехабилитације кроз психолошко условљавање; што га је, уместо његовог успешног излечења, претворило у жртву система.
ТЕМА: Приказ изопачености човека, друштва и система кроз ултра-насиље једног адолесцента психопате.
ИДЕЈА: Човек је справа за навијање (што и сам назив филма, у буквалном преводу, значи).
Како живети у савременом насилничком и наметљивом свету без и мало зла у себи? (То је у људској природи.)
Стенли Кјубрик (Stanley Kubrick) режирао је многа незаборавна дела, култне филмове: Исијавање, 2001: Одисеја у свемиру, Лолита, Широм затворених очију… Његов опус броји тринаест невероватних дугометражних филмова.
Конкретно, за Паклену поморанџу је поред режије, радио и продукцију, а сценарио који је сам адаптирао је заснован на истоименој књизи Ентонија Берџеса (Anthony Burgess). Његови филмови су далеко испред свог времена. Волео је да се бави научном фантастиком, будућношћу илити паралелним универзумима, табу темама. Паклена поморанџа се дефинитивно да дефинисати паролом Секс, дрога, насиље. Филм је био забрањен у Енглеској. Заправо је сам Кјубрик затражио да се повуче из биоскопа, пошто му је прећено смрћу због пуно експлицитних сцена које филм садржи.
Сво то насиље са еротиком је уздигнуто на неки виши ниво захваљујући класичној музици, нарочито Деветој симфонији Лудвига ван Бетовена, која је, добар део филма, пратећа компонента многобројних сцена зла. То доводи до тоталног апсурда, спајања две супротности, две зараћене стране… Те тако и филм на сатиричан начин критикује цивилизацију.
Убеђена сам да је Кјубрик овим филмом желео да обележи Бетовенов 200-ти рођендан, зато му је и дао тако значајну улогу у њему. Јако ми је симпатично што се баш одлучио за Оду радости, коју јунак Алекс обожава и којом га аверзивно условљавају како би пробудили етику у њему.
Главног лика, Алекса, тумачи Малком Макдауел (Malcom McDowell). То је његова прва запаженија улога која му је донела светску славу и која га је прославила за цео живот. Сматрам да све његове касније улоге дугују управо овој; може се рећи да се је пронашао у овом жанру. Филм почне, ми одгледамо његов први кадар и након дужег гледања директно у Макдауелове, лудачки плаве, очи, јасно нам је с ким имамо посла. Улога овог психопате из будућности му је баш легла.
Енглеска је одувек имала проблема са насиљем и бунтовницима, што ју је пратило кроз историју. Били то сукоби већих размера или обичних људи на улици, у њиховој култури је ово одувек била главна трзавица која би све пореметила. Баш крајем 60-их година је почео чувени Северноирски сукоб (Невоље) који је трајао до, малтене, краја 20. века. Верујем да је све то утицало на снимање овог филма у дато време, који је требало да буде критика и да кроз своју популарност покаже како то нису вредности којима једна Велика Британија треба да тежи; али је омладина, наравно, лоше протумачила значење свега тога, а и сама влада која је потом забранила филм.
Филм је поред свог дубљег значења и визуелно врло атрактиван. Сценографија и костим представљају неку нову епоху, будућност каквом је Кјубрик замишља. Њихови црно-бели костими са доста детаља одмах делују страно; што можда на прву лопту одбије гледаоце, јер им се учини да је у питању још једна страшна прича препуна измишљотина, но, како филм тече, схватамо колико заправо све има смисла. Сви ентеријери су потпуно лудо опремљени, са разним фигурама, статуама које тим људима представљају „уметничка дела“.
Сама чињеница да групица средњошколских момака пије млеко (инфантилност) у које сипа дрогу и, онда се тај напитак зове плус млеко, које у њима буди животињске инстинкте, невероватно добро описује свет у коме живимо. Алекс је већи део филма наратор, који се у појединим ситуацијама директно обраћа нама, уводећи нас још интимније у свој свет, чинећи да се осећамо прихваћено и у потпуности присутно. Да што боље осетимо како је то кад ти неко испира мозак.
Сви костими су прављени специјално за филм, што сигурно одузима доста времена и новца. Било је потребно уложити пуно труда у сав процес. Израда детаља, до оних најситнијих; фризура и шминка, наравно, дизајнирање снимајућих простора. Истакла бих зидове као нешто што ми је највише привлачило пажњу кроз цео филм. Потреба за потпуно голим глумцима у кадру је, такође, један од тежих задатака. Било је важно да се пронађу добровољци који желе да, у буквалном смислу речи, дају целог себе. Јер филм не приказује њихова гола тела тек тако, филм инсистира на томе. Те сцене трају дуго, детаљне су, држе пажњу… Апсолутно добро одрађен редитељски задатак.
У филму има и доста крви, сцена силовања, убијања, сцена мучења – када је Алекс приморан да гледа „филмове“ завезан за столицу, очних капака насилно отворених неком чудном справом, или када мора да лиже ђон… То делује и превише уверљиво.
Паклена поморанџа је у комплету један велики продукцијски драгуљ, који је од уложена два, зарадио преко 26 милиона долара. Притом је све онако како треба да буде, и визуелно и смислено, могла бих да га гледам безброј пута.
’We can destroy what we have written, but we cannot unwrite it.’
Anthony Burgess