Петпарачке приче настају 1994. године и верује се да тада није било у конкуренцији за Оскара филма Форест Гамп, да би Тарантинов други филм однео ту награду. Свакако, није за занемаривање ни награда за најбољи сценарио и Златна палма у Кану, за најбољи филм.

Може се без устручавања рећи да је редитељ доживео нагли успех. Од момка који је радио у видео-продавници и стално гледао вестерне, јапанске кунг-фу филмове и старе, како и нове класике тог доба, до већ светски признатог режисера, требала су му само два филмска остварења. Наравно, самим тим, као младом и перспективном уметнику у успону, сваљен му је терет да то и оправда у даљем раду, што, свакако, чини до данашњих дана. За седам филмова на којима је радио, велику захвалност дугује дугогодишњем сараднику и пријатељу Харвију Вајнстину, једном од власника продукцијске куће Миримакс, која је продуцирала његове филмове, све до деветог, због афере која је раздрмала холивудску јавност о сексуалном узнемиравању у којем је Вајнстин учествовао.

,,Филм Петпарачке приче (1994) дуго ће бити памћен и спомињан у аналима филмографије као филм који је поново указао на независни филм. Филм се састоји од кратких прича које чине једну целину. Глума је изузетна а дијалози богати, пуни реплика које ће се понављати генерацијама. Филм задивљује позитивним критикама и финансијским добитком. Како би данашњи критичари рекли, савршен за МТВ генерацију. Тарантино је добио награду Америчке филмске академије за сценарио, а филм је номинован за награду за најбољег глумца, режију, споредног глумца и глумицу, као и најбољи филм. Амерички филмски институт, у категорији 100 најбољих филмова свих времена, ставља га на 95. место.“[1]

У филму нема главног јунака; онимбус је прича које су међусобно испреплетане, а и сами јунаци су антихероји. Три приче, које са собом носе и драму, хумор и напетост нису испричане хронолошки, а уколико се изузме прича Златни сат, друге две имају кодове гангстерског жанра, па ће њима више пажње и бити посвећено.

Главна прича Ситуација Бони, прати двојицу криминалаца, Џулса и Винсента, који требају да покупе актовку за свога шефа Марселуса. Тешко да се ишта о њима може закључити што се тиче потреба жанра за оваквим ликовима. Они воде разговоре о разликама између Европе и Америке, масажи стопала и попкултури. О њиховом материјалном статусу се сазнаје на пар места, али све индикује да су задовољни. Мисли о доласку на врх, тј. чело организације којој припадају, било то отклањањем шефа или на неки други начин су далеко од њих. Поред изузетног поштовања које имају према Марселусу, код Винсента се може приметити и доза страха, поготово након што је чуо причу која кружи да је њихов шеф бацио оданог члана обезбеђења са четвртог спрата ,,само“ зато што је масирао стопала његове супруге Мие. Њихов задатак је да узму шта треба за шефа, али, успут, кажњавају непослушне ,,клинце“ због непоштовања Марселуса, убиствима са више испаљених метака, безразложно.

 Друга прича Винсент Вега и супруга Марселуса Волиса прати лик Џона Траволте, дрогираног хероином, како би отклонио страх који је изазван причом тог јутра о томе шта се дешава ако се неко ,,петља“ са шефовом женом. Он је ту да испуњава њене жеље и одводи је у клуб који обилује носталгијом за претходним деценијама, клуб у коме су конобари људи маскирани у ликове Џејмса Дина, Мерилин Монро и Бади Холија. Желела је да учествује у такмичењу у игри твиста и желела је награду, коју је и добила. Тарантино је сјајно искористио Џона Траволту и његово умеће у игрању, виђено кроз његове раније радове, који су га и прославили и тиме додао још коју референцу свом филму.

,,Овај ултрамодеран, вишеслојни, криминалистички колаж повратио је каријеру Џона Траволте, усталио статус звезде Самјуелу Л. Џексону и лансирао каријеру Уме Турман. За Квентина се говорило да је прави лепак за таленте. Три године касније он снима филм Џеки Браун у коме глуме: Палм Гриер, Роберт Форстер, Самјуел Л. Џексон, Роберт де Ниро, Бриџет Фонда и Мајкл Китон[2].“

,,Интересантна је чињеница да филм у својој постмодерној деидеологизацији нема морални коментар гангстерског илегалног пословања у друштву, нити нам приказује појединце који због материјалне беде или друштвене искључености почињу да се баве криминалом, већ приказује гангстера као симбол савремене популарне културе.“[3]

Иако у филму мањка поменутог правдања или моралног коментара на чинове главних ликова, свакако не фали поруке те врсте на његовом крају. Наиме, Џулс, суочен са чињеницом да је избегао смрт, представља промашаје младића који је пуцао на њега и Винсента и промашио их као чудо и да је сам Бог сишао са неба и померио метке. На путу до кафића, места на коме филм и почиње, Џулс преиспитује свој живот и већ у колима саопштава свом колеги да жели да се пензионише.

У коначном сукобу пре завршетка радње филма, где модерни Бони и Клајд покушавају да опљачкају ресторан, Пампкин, коме је Џулс одузео пиштољ, седа за његов сто и, попут многих који су већ чули његово цитирање Библије, уплашено слуша све што му се каже. Иако је након изговореног цитата убијао људе, мислећи како то сјајно звучи за рећи особи пред смрт и додатно је заплашити, како је и сам констатовао, овај пут то неће урадити.

Под огромним утицајем малопређашње избегнуте смрти, Џулс по први пут анализира пасус који говори и закључује да је он заправо тиранија злих људи, али да се труди да буде пастир. Предаје сав новац, на шта Винсент у чуду пита да ли је нормалан, али не и новчаник Пампкину и Хани Бани и пушта их да оду, заједно са новчаницима других гостију и неко може рећи да то није никаква промена, јер да јесте, вратио би те новчанике гостима ресторана, од којих су и узети.

Али до промене се не стиже једноставно. Поготово корените какву он жели да направи. Свакако да неће у моменту постати Робин Худ. На питање шта ће даље радити и чиме би се бавио, Џулс одговара Винсенту да ће лутати Земљом, на шта му колега у смеху каже да ће бити попут клошара, скитнице, не схватајући, притом, могуће значење Џулсовог лутања у виду искупљења или каквог ходочашћа, ако зацрта циљ. Али Тарантино нам није открио његове планове у детаљима. Зато, међу фановима, постоји теорија да би његов десети филм (најавио је да ће снимити 10 филмова и пензионисати се) могао бити управо о Џулсовом путешествију и његовим авантурама ка искупљењу, као циљу.

[1] Бабић М, Увод у уметност филма, Цеком боокс, Нови Сад, 2008, стр. 162/163.

[2] Ибидем, стр. 161/162

[3] Маширевић Љубомир, Друштвена студија америчког гангстерског филма, Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду, Нови Сад, 2013, стр. 167.

Beograd Džon Ford film Filmskarec Filmska reč filmske preporuke Gangsterski film Horor Leni Rifenštal Na današnji dan Netflix Sem Pekinpo Serija Sopranovi Tarkovski Vestern Јелена Зорић Јужни ветар Ал Паћино Америка Балкански ратови Балкански шпијун БиХ Биоскоп Живот је леп Инсајдер Коларац Копола Корлеоне Ко то тамо пева Криминал Кум Мерлон Брандо Метафоре Пионири кинематографије Роберто Бенињи Светозар Боторић Симболи Сложна браћа Србија Српска продукција Тома Филмска историја Француска веза Хрватска