Прве пројекције и путујући биоскопи у Србији
Не толико дуго након прве светске пројекције 28. децембра 1895. године, догодила се и прва пројекција на територији Србије. Прва вест икада о кинематографу налази се у београдским новинама 25. маја 1896. године. У том чланку се прича о технолошком напретку, специфично о кинематографу, и о томе које снимке ће људи моћи да виде на овој пројекцији уз време и место одржавања.
Време је 26. мај 1896. године у локалу Златни Крст на Теразијама, пише и цена улазнице по особи која је износила свега 1 динар за одрасле, а 50 пара за децу. Иако је званичан датум одржавања прве пројекције 26. мај, претпоставља се да је први пут филм приказан дан раније, јер су вероватно тада власти морале да прегледају садржај. Може се рећи да су пројекције биле веома успешне и популарне међу људима и зато су одржаване 25 дана. Иако је ово изум браће Лимијер они логично нису присуствовали пројекцијама већ су њихови радници долазили и пуштали. Претпоставља се да је у Београду био Андре Каре као заступник за браћу Лимијер и да је он учествовао у преговорима и пуштању тих пројекција. О њему се нажалост не зна много сем да је још једном посетио Србију након годину дана али после тога му се губи сваки траг.
Пројекцији је 4. дана присуствовао и сам краљ Александар Обреновић са својом мајком, краљицом Наталијом. У једном чланку из новина пише да су њих двоје били одушевљени тиме што су видели. Кинематограф је остао у Србији све до 18. јуна исте године и био веома успешан међу грађанима Србије и гледаоци су углавном били задовољни тиме што су видели на пројекцијама.
У то време још нису постојали стални биоскопи, већ су сви били путујући биоскопи који су путовали по Европи и свету и одржавали своје пројекције неко време и онда се селили даље. Имамо основну поделу тих биоскопа, а то су они већи који су имали већи буџет и имали су запослене раднике, путовали су сами, носили су своје шаторе које су постављали и ту одржавали и пројекције и углавном су ишли по већим градовима и логично коштали више да би надоместили своје веће трошкове.
Са друге стране имамо мање богате путујуће биоскопе који су често били породични бизнис и нису имали своје шаторе већ су изнајмљивали просторе у градовима, најчешће кафане како би одржали своје пројекције, они су уједно били и јефтинији и ишли су по сиромашнијим деловима тако да су и они чешће посећивали нашу државу него они већи биоскопи. Најчешће су нас посећивали из Аустро-Угарске али и из многих других земаља. Пројекције су увек биле на страним језицима и тада се увек пре улаза на филм добијао мали папир на којем је било кратко објашњење шта ће гледаоци видети и о чему се ради у филму. Поред тога, неки су након пројекција били задужени да опишу гледаоцима шта се догодило, да испричају све тачно. Та језичка баријера је умела да представља препреку.
Андре Каре је 1897. године поново посетио Србију и одржао пројекције које су и даље биле добро посећиване и успешне. Први забележени путујући биоскоп након тог је био такозвани Синематограф. Оно што знамо о њему је да је био на Малом Калемегдану и да је цена улазнице била 30 пара. После њега једна од значајнијих посета је био Едисонов Витаскоп када је било могуће видети новитет слика у природним бојама које до сада нису никада виђене. Одржана је у новој сали Тричкове кафане исто на Теразијама и значајно је то да је ту приказан филм „Долазак железничког влака на Новосадској станици“ .
Од краја 1900. и током 1901. године у штампи се помиње појам првог српског кинематографа. Наиме представе су се одржавале у Позоришној кафани и у кафани Тричко и репертоар су углавном чинили филмови производње Лимијер. За власнике овог биоскопа пише да је био Србин Стојан Нанић.
Један од највећих путујућих биоскопа који су се појавили у Београду је био Едисонов идеал, електро-биоскоп позориште. Они су имали своје шаторе и били су луксузан биоскоп са свом опремом која је била могућа тада. Власник тог биоскопа био је Карел Лифка. Полако у Европи популарност путујућих биоскопа опада и то је проузроковало да чешће посећују Србију, а ни код нас није то превише још потрајало пошто су кренули да настају стални биоскопи. Они су преовладали и постали хит. Први сталан биоскоп отворен је 1908. године у Београду у хотелу Париз, а власник му је био Светозар Боторић, који је уједно био и први српски продуцент.
Следи наставак