Први део текста можете прочитати овде.

Отварањем сталних биоскопа, филм у Србији је само још више добио на популарности. Људи су били заинтересовани за овај нови облик забаве и било је неизбежно да неко почне и код нас да се бави филмом. На самом почетку то су били искључиво власници сталних биоскопа. Међу њима су већ поменути Светозар Боторић, који је водио биоскоп у хотелу „Париз“. Браћа Савић који су имали „Модерни биоскоп“, браћа Цветковић биоскоп „Коларац“ а Ђока Богдановић је био власник биоскопа „Касино“. Као апсолутног пионира филма код нас можемо узети Светозара Боторића. Он је први држао успешан стални биоскоп, први је производио филмове и био први продуцент у Србији.

Први филм приказан и сниман код нас по неким записима може бити „Свечана предаја старих и пријем нових застава“. Али то није потпуно сигурно с обзиром да постоји и текст где пише да је то дело куће Пате Фрер. Боторић је одувек имао везе са Патеом тако да је могуће да то није био филм наше производње. Он је заслужан и за долазак страних сниматеља и новинара на нашу територију да би снимали дешавања у овом делу Европе. Један од најбитнијих сниматеља са којима је Боторић сарађивао је био Луи де Бери који је учествовао у реализацији великог броја филмова које је Боторић произвео. У оквиру Боторићеве производње настало је и „Удружење за снимање српских филмова“ које су чинили домаћи љубитељи филмова. Они су имали за жељу да покрену више снимања у Србији и на челу друштва је био позоришни глумац из Београда, редитељ и писац Илија Станојевић.

Планови

Планиран је први домаћи играни филм и писање сценарија, али за то време снимљен је филм зван „Циганска свадба“. Филм је о Ромима, базиран на мотивима ромског празника Бибије. Приказан је у биоскопу „Париз“ почетком децембра 1911. године. Најзначајније остварење тог друштва и уопштено Боторића је снимање првог играног филма „Карађорђе“, који је још назван и „Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа“. То је био први снимљени играни филм на територији Србије, а и уопште на Балкану. Режирао га је Илија Станојевић, снимио Луи де Бери, а глумили су глумци из Српског народног позоришта из Београда. Подаци кажу да је тај филм коштао 20 000 динара и да га је финансирао управо Светозар Боторић. Дуго је сниман у Београду, на Калемегдану, а траје скоро један сат. Десетог октобра 1911. у Београду је одржана пројекција за новинаре, а, након оглашавања у новинама, 11. октобра први пут је приказан и осталим гледаоцима.

Боторић је након снимања још једног играног филма „Улрих Цељски и Владислав Хуњади“ одлучио да се повуче из тог посла због великих трошкова приликом снимања играних филмова. Наставио је да прави краће филмове журналског облика које му је снимао Де Бери, а касније још један од пионира нашег филма, Славко Јовановић. Од 1914. године нема пуно података о Боторићевом даљем раду. Умро је у време рата, у логору, у новембру 1916. године. Он је иза себе оставио велику каријеру и представља једног од најзначајнијих зачетника филма у Србији, а и на Балкану уопштено.

Наставак производње

Након што су видели његове успехе многи други власници биоскопа су кренули да се баве сопственом производњом филмова. Једни од успешнијих након Боторића су били браћа Савић. Власници „Модерног биоскопа“ који је био први биоскоп који је имао своју зграду која је била намењена само за биоскоп. На основу неких података можемо и закључити да је постојало неко ривалство између Боторића и браће Савић. Првенствено што је Боторић сарађивао са фирмом Пате, а Савићи са Гомон. Браћа Савић су били власници новина „Мали журнал“ и „Дневник“.

Они су у периоду између септембра 1911. и априла 1912. године снимили 9 документарних филмова и један играни филм. О тим филмовима знамо доста, с обзиром да су их поприлично рекламирали у својим новинама. У овој продукцији, која се званично звала „Савић и Комп“, главни за филм био је старији брат Божа Савић. Он је студирао филозофију у Београду, а затим медицину у Бечу, Берлину и Лајпцигу. Он је у иностранству проучавао изградњу биоскопа па је и учествовао у изградњи „Модерног биоскопа“. Био је главни уредник и писац у „Малом журналу“, а иначе је више писао и преводио разне текстове.

Нови филмови

Први филм снимили су 8. децембра 1911. године и то је био кратки журнал о дочеку светског путника Милорада Рајчевића. Они су највише снимали, како се то називало, актуелне филмове, о догађајима који се тренутно дешавају и онда у што краћем времену показали то публици у њиховом биоскопу. Људима се то допадало зато што су то све биле релевантне теме о којима се могло после причати са свима. Неки од тих филмова су „Српско Богојављење у Београду“, „Са београдског корзоа I део – Теразије“ а био је и други део тог филма. Када су хтели да сниме свој играни филм, у новинама су избацили конкурс за глумце.

Писало је да заинтересовани људи, који мисле да су вешти у писању, могу бити прво плаћени хонораром, а затим би неки добили и сталан посао са месечном платом. Ту се могло видети да су они били поприлично озбиљни у својим плановима за будућност. Тај њихов филм, први играни, звао се „Јадна мајка“ приказан 29. марта 1912. године у „Модерном биоскопу“. Требало је да буде прва у серији драма које треба да изађу у будућности, како је писало у њиховим новинама. Нажалост, након овог филма производња филмова браће Савић драстично опада. Не зна се тачан разлог, али се вероватно исто ради о великим трошковима и недовољном зарадом. Ове две групе људи су практично једини производили филмове до балканских ратова. Нису тада имали неку конкуренцију и предводили су филмски свет у Србији.

,,Коларац“, ,,Париз“ и ,,Касино“

Након њих имамо браћу Цветковић, који су држали биоскоп „Коларац“ и Ђоку Богдановића, власника биоскопа „Касино“. О Цветковићима нема толико документације и нечега што може да нам потврди да су они производили своје филмове. Можда су само изнајмљивали филмове од других продукција. Ђока Богдановић на другој страни је био веома значајан. Након што су Савићи и Боторић одустали од производње, он је био тај који је предводио производњу филма на нашој територији. Он је заслужан за „Први српски програм“ и то је био програм од неколико његових ратних филмова које је он снимио и онда приказивао у свом биоскопу „Касино“. Један од њих био је „Погреб Николаја Хартвига царског руског посланика у Београду“. Оно што је најбитније за овај филм јесте да га је снимио први српски сниматељ, Славко Јовановић.

Славко Јовановић је можда и најбитнији пионир филма на нашим просторима. Рођен 1887. године у Банату, прво се бавио часовничарским занатом. Године 1910. долази у Београд и почиње да ради као кинооператер у биоскопима „Париз“ и „Касино“. То занимање је тада било веома добро плаћено. По неким подацима пише да је он добијао два пута већу плату него учитељи у школама. Научио је да снима гледајући стране сниматеље, посебно Луија де Берија. Прича је да Де Бери није желео да га учи како да снима, па је Јовановић једном украо камеру и филм и узео сам да снима филм о поплавама у Београду. Тако је настао његов први филм који се звао „Поплава у Савамали и Душановој улици“. Тај филм се допао се допао Боторићу и он га је показивао у свом биоскопу.

Следи наставак