Сту Шепард је саможиви независни новинар из Њујорка који лаже своје клијенте, жену и љубавницу. Ушавши у телефонску говорницу постаје мета снајперисте који га све време психички злоставља путем телефона, претећи му смрћу уколико се не повинује његовим прохтевима.

ТЕМА: психичко злостављање.
ИДЕЈА: Нико није имун на застрашивање; када је нечији живот у опасности, све његове несигурности испливају на површину, а све маске падају у воду.

Џоел Шумахер/Joel Schumacher је редитељ филма који је од уложених 13, инкасирао готово 100 милиона долара. Он је кинематографијом почео да се бави још од средине 70-их година прошлог века. Остао је запажен по свом специфичном стилу, уметничкој слободи коју је максимално упражњавао.

Већина његових филмова спада у нискобуџетне хитове, захваљујући његовој умешности да креира безброј имагинарних слика, док визуелно представи само пар њих. У томе су му доста помогла велика глумачка имена – као што је случај са Телефонском говорницом.
Тако је ова прича још напетија, с обзиром на то да видимо само једну страну телефонске линије. Другу слушамо и застрашује нас подједнако као и протагонисту.

Сценарио је написао Лери Коен/Larry Cohen генијално дочаравши шта се збива са друге стране слушалице.

Филм је снимљен годину дана пошто се догодио терористички напад у Њујорку. Оно што је застрашујуће (а вероватно је утицало на коначни изглед филма), је то да је снимање у почетку било ометано снајперским нападима који су се у то време дешавали у Њујорку. Исти напади су касније нагнали 20th Century Fox да додатно одложи премијеру филма. Верујем да је управо други главни лик био инспирисан овим снајперистима.

Колин Фарел/Colin Farrell је први пут сарађивао са Шумахером 2000. године на филму Земља тигрова, који је уједно његова прва већа улога којом је крочио у Холивуд. У Телефонској говорници је Фарел још увек доста млад. Већ ту се види његово велико глумачко умеће какво је потребно за овакав трилер.

Свој таленат ће касније потврдити улогама у разноразним филмовима – успешних редитеља, како америчких, тако и европских. Овај маркантни глумац преноси сва осећања која филм носи директно на нас.

С друге стране жице, налази се Кифер Садерланд/Kiefer Sutherland. Он је такође глумио у пређашњем Шумахеровом филму Танка линија смрти. Готово читаву своју улогу је остварио гласом, без телесне присутности у кадровима. Тек се на крају сусрећемо са његовим ликом, те сазнајемо исход целокупне радње. Захваљујући њему и његовом лику, филм је уникатан, а Садерландова глума се диже на виши ниво, успевши да изнесе цео филм аудитивно.

Филм није продукционо захтеван. Од дугометражних филмова се обично не очекује да имају оволико мало локација. У Телефонској говорници се малтене све дешава на истом месту – што даје посебан шмек. Најзахтевније је било одглумити. Међутим, филм је сам по себи јако занимљив, првенствено је прича добро осмишљена, потом је режијски релативно добро изведено. Визуелно једноличан филм тако ни у једном тренутку не постаје досадан, упркос коришћењу хладног колорита који појачава монотонију.

Једино што се може сматрати захтевнијим по питању сценографије јесу последице коришћења ватреног оружја у последњим сценама, где има доста пуцњаве и разбијања. Још једна ствар за коју верујем да је одузела пуно времена је рад са много људи у исто време, много статиста, статиста са задатком, те глумаца…

У суштини, филм држи пажњу гледалаца. Приказује крах једне личности, излуђивање исте… Позива на бунт, с обзиром на то да је разлог због кога је протагониста Сту на нишану истеривање правде – ради евентуалног окајања сопствених грехова.

Први и последњи кадар апсолутно заокружују филм, лансирајући нас са сателита директно у слушалицу телефонске говорнице у центру Њујорка, и обрнуто. Почетак нас бомбардује занимљивим чињеницама, тада сазнајемо да се у говорници, коју ћемо гледати у наредних сат времена, дневно обави триста позива, иако број мобилних телефона увелико расте, с почетка 21. века: Некада је причање са самим собом био знак лудила, а сада је то знак статуса.

„Није ли то смешно? Чујеш телефон како звони и, могао би бити било ко… Али на телефон који звони, мора се одговорити, зар не?“