Уместо филсмке рецензије, овај текст бих пре назвао друштвено-политичким освртом. Чини ми се да је нарочито тешко то учинити када филм говори из личне перспективе, која о збивањима на ширем плану говори (само) ћутањем. Пронаћи ћете у овом тексту доста тога о догађајима о којима у филму нема директне речи (што може бити предност), али бисте након гледања филма свакако желели да их пронађете.
Филм Рома славног америчко-мексичког редитеља Алфонса Куарона (Alfonso Cuarón) (Netflix, 2018) смештен је у Мексико Сити 1970-их година. Дечак на почетку филма каже: „И тако је тај дечак бацао балоне напуњене водом на возила која пролазе. А онда, наилази војни џип, дечак баца балон на возило, војник полуди, излази из џипа и пуца у њега. (…) Војник му пуца у главу. Дечак је мртав, зар не?“ Као и увек у животу, туђи потресан животопис нам само окрзне савест и на кратко продрма емпатију. Али, оквир живота је посредован друштвеним збивањима. И обратно. Тако, ова сцена добија свој смисао у оквиру великог друштвеног потреса и онда када живот јунака филма добије исту естетику. Док главна јунакиња рађа мртворођенче, на улицама Мексико Ситија траје крвави пир: El Halconazo или Corpus Christi масакр.
Као и у остатку света, студентске демонстрације су тих година биле честа појава. Етаблирана владајућа партија Институционална револуционарна партија (Partido Revolucionario Institucional – PRI), која је у том тренутку на власти већ четрдесет година, на овај „изазов“ је одговорила формирањем Halcones, парамилитарне групе која је обучавана за специјалну намену разбијања студентских демонстрација. На дан фестивала Тела Христовог, по ком је масакр и добио назив, ова група је убила 120 студената. Протести и масакр су били део тзв. Прљавог рата (1964–1982), који је био мексичка верзија хладноратовске структуре: с једне стране је била власт подржана од стране САД, а с друге студенти и урбана герила. Први су друге сматрали унутрашњим непријатељима због ширења левичарских идеја, а ови њих диктаторима који раде против интереса мексичког народа.
Слика мртворођене девојчице, коју главна јунакиња уплакана држи на рукама, слика је почетка краја „перфектне диктатуре“ (израз који је Љоса употребио за седамдесетогодишњу владавину ПРИ): утамничени дух би само даље рађао призоре смрти. Прљави рат их је упризорио небројено пута (сумарно 1200 жртава са обе стране). Олабавити стеге је била најбоља тактика, коју је власт касније применила. Али, под тим стегама разбијене су многе породице, продубљене друштвене и расне неједнакости, изгубљене генерације. То се не може опрати водом, као што то ради главна јунакиња у првој сцени Куароновог остварења.
У филму који нема претенциозних дијалога, са дугим кадровима у црно-белој техници, све одише једноставношћу тако богатог живота. У култури која нам делује далеко, можемо пронаћи елементе сопствене естетике. У историји земље о којој мало знамо можемо пронаћи феномене своје блиске прошлости. Свеједно да ли гледамо из уметничког или друштвено-политичког угла, Мексико нам је ближи него што то можемо и да замислимо.
Аутор је секретар Центра за студије Латинске Америке Факултета политичких наука