Поновно гледање исте серије даје прилику да обратимо пажњу на детаље и уживамо више у самој атмосфери, отпуштајући очекивања о томе како ће се који лик развити и како ће радња тећи.
При првом гледању Сопраноса фокус ми је био у великој мери на привлачности разговора у терапијској соби докторке Мелфи. Ту се Тони огољава, а гледалац одушевљава јер и један мафијаш има комплексна осећања и још сложеније проблеме. Сада видим нешто друго: човека који има моћну појаву, а проблеме блиске сваком од нас. Мајка приговара, стриц поткопава, нећак не слуша, жена незадовољна, љубавница хировита, деца бунтовна. Стандард, што би се рекло. Тони се, међутим, ближи четрдесетој, и то је оно чудно доба Мешиног дервиша када и сам размишља: „Штета што немам десет година више па би ме старост чувала од побуна, или десет година мање па би ми било свеједно“. Ни Тонију није свеједно, и то је оно што га чини тако привлачним, далеко бољим од антихероја сличног типа у новијим серијама који пола сезоне диме просторију цигаром, а другу половину касапе све редом.
Серије снимане пре 2000. године много су спорије, што је данашњем човеку спектакла досадно, али што суштински омогућава право уживљавање у причу и у развој ликова који се не крије само у шок ефектима, већ и у наизглед неважним репликама, обичним ситуацијама, дужим разговорима. Таква је и новија „Better Call Saul“ серија, осетно спорија од „Breaking Bad“, али и боља, по мом скромном мишљењу. Тонију, дакле, није свеједно, и зато доживљава прави слом, истинску тугу, када у првој епизоди патке одлете са његовог базена. „Ја сам као тужни кловн“, каже он већ у првој епизоди, дајући нам врло јасну слику о природи смеха којег ћемо видети, а који је итекако присутан, што такође током свог студентског гледања, чини ми се, нисам приметила.
Поново ја са Мешом и дервишем, али зар није Тонијева љупка породица дивљих патки нешто попут дервишеве златне птице – све оно добро, лепо и невино на овом свету, сачувано да се погледа, осети и ослушне, ту, на дохват руке, а опет недодирљиво, попут среће саме. Патке на базену дају још нешто: неочекивано чудо, лепоту природног у вештачком, задовољство неусловљено новцем, моћи, па ни самим собом, што је у данашњој ери егоцентризма постало готово незамисливо. И ту се враћамо на терапијску собу с почетка. Данас када су сви помало депресивни, лекови за смирење се пију чешће од витамина, а одлазак код психолога више није табу (или јесте?), остаје ипак зачуђујуће гледати окорелог криминалца како открива тајне свог сензибилитета са докторком. Тони има породицу, али као и многима другима, успостављање односа пуног топлине, блискости и разумевања, није могуће унутар ње.
И то јесте велики проблем, не за Тонија, већ за нас. Као мантра се понавља „потражи стручну помоћ…“, „иди код психолога…“, што је онима који немају 30 или 40 евра за сат терапије велики луксуз. На крају крајева, ни на чишћење лица или зубног каменца није довољно отићи једном, а камоли на полирање душе. Тони тражи оно што свако од нас жели, и што с времена на време цинично одбијемо питањем, као и он: „ма ко је уопште срећан?“. Тражи чувено „нешто више“ од рутине, макар она била и мафијашка, тражи укус, мирис и боју живота, тражи срећу, али она је хировита попут љубавница и попут патки, које одлете и више се не врате.
Парадокс је у томе што Тони има другу „породицу“ у којој такође има низ проблема, али проналази поштовање, припадност и моћ. Већина нас ту другу породицу нема. Неко је тражи у вери, неко у каријери, док многи чине чуда у својим малим заједницама – хуманитарним, активистичким, академским – па опет, већини је заједништво страно. За оне који немају новца или воље да траже корене изгубљене личне вредности код психотерапеута, остају слабашни покушаји да се одговори нађу по фејсбук групама, блискост на друштвеним мрежама, а моћ у скупштинама станара, политичким странкама и разноразним организацијама.
Тонијеви начини су погрешни, али су бунт и депресија као лице и наличје исте жудње за нечим вишим и бољим аутентично сведочанство о ономе што постоји у свима нама. Психотерапија је дивна, али дивно је и када нас неко саслуша с емпатијом и без тих 30 евра за сат, и не треба заборавити да уклањање извора фрустрације из породице не значи и уклањање породице (у другој „породици“ то најчешће значи буквално то). Без односа са другима смо празни попут Тонијевог базена. А дервишева златна птица и даље чека да буде нађена, и то и треба да звучи баш тако сентиментално и наивно како и звучи. Остајмо отворени за односе с људима, правим људима, и остајмо отворени за чуда. Можда се једног дана неки пачићи излегну и у нашем дворишту.
Сања Перић је мастер књижевности на докторским студијама и ауторка књиге ,,Књижевност и исходишта“ (Матица српска, 2020). Ово је њен први текст за Филмску реч.
Odlična i originalna paralela.
Hvala mnogo!
Odlični uvidi, empatično sagledavanje kompleksnosti i ljudi i života, britka analitička misao. Prvenac koji obećava ozbiljan i vredan nastavak zanimanja za film. Sve pohvale i dobre želje, Sanja
Inovativno, analitično, kompetentno.