Заслепљеност против квалитета

Није ,,Породица“ лоша серија, већ је публика острашћена

Ако сте гледали мини-серију Породица и није вам се свидела јер сматрате да се ,,дух деведесетих“ враћа или зато што глуми Мирјана Карановић, зато што је Милошевић приказан ,,као добрица“, нисте усамљени! Тако су и Ирачани реаговали на мини-серију о Садаму Хусеину. Блаже британска јавност на серију Круна. А ни најбоља серија тог формата Чернобиљ није избегла пацке публике. И хајде човек и да разуме и да се навикне на тродневне афере (немојте се навићи!), али како је дошло до тога да се тако снажна прашина дигне око једне серије? Талас неразумевања, острашћености и изјава дигао се већ током самог трајања мини-серије Породица и убрзо се примирио. Право је време да се сагледа, са мање дистанце, шта је то заправо што смо гледали на нашим ТВ екранима?

Незаслужено запостављен формат до сада, на српској телевизији била је управо мини-серија, која је настала прво као радијски формат у Великој Британији, да би се појавом телевизије преселила тамо. Мини-серија је ограничена бројем епизода и нема своје наставке у виду сезона, а прве су екранизовале романе због мањих могућности филмске реализације. Тај формат не би требало мешати са ограниченом серијом (Limited series). Ту, иако постоји мањи број епизода од стандардних серија, оне имају своје наставке у виду макар једног елемента који их спаја. Било то лик, место или неки други мотив.

У Србији и на простору бивше СФРЈ тек се данас ови термини могу применити на нешто што смо раније звали само телевизијском серијом, а то су Отписани и Камионџије. Отписани су имали две сезоне од по 13 епизода, а Камионџије у првој сезони 10, док је друга садржала 8 епизода, након којих је снимљен и филм због велике популарности. По данашњим мерилима, свакако би упали у групу ограничених серија. Такође, серијом се сматрају и филмови подељени на епизоде, а то се ради још од Зоне Замфирове, Ивкове славе и многих других успешних филмова, како би они наставили свој живот, а и како би се зарадио додатан новац на пројекту, што доста говори о стању у култури и уметности у нашој држави.

Ту се појављује и проблем пиратерије, јер ко ће још да купује филмове у продавницама или данас на разноразним платформама? Незаинтересованост? Не. Мале плате. И сви побројани елементи су повезани у једној мрежи која је (доскора) оправдавала репризе Бољег живота, Срећних људи и Породичног блага. Шта нисмо скоро гледали? Шурду! Смешан је када му падне притисак, пустите да се смејемо, ионако нема нових садржаја.

Радиоактивна ирачка круна на глави гледаоца

А новог садржаја никада више! И то не само да продукцијска машинерија не стаје са радом, већ прати светске трендове. А шта је свет изнео до сада што смо ми пропустили?

Најбоље оцењена и најгледанија мини-серија Чернобиљ која се појавила у продукцији HBO-а недуго након завршетка серије Игра престола, заузима пето место на IMDB-овој листи најбоље рангираних серија са оценом 9,3/10! Без обзира на невероватан успех серије и то у кратком периоду, дописник Форбса, Џејмс Конка (27.06.2019.) објављује текст са насловом ,,Како је HBO погрешио у Чернобиљу“ где критикује продукцију што се, у вези са самом причом, саветовала са новинарима, историчарима и анти-нуклеарним активистима уместо да су информације узимали од нуклеарних научника и радиобиолога или ,,да су бар прочитали Извештај форума за Чернобиљ Уједињених нација“ и у даљем тексту наводи колико је серија оманула у приказивању, по њему кључа серије, радијације.

С друге стране, белоруска лауреаткиња Нобелове награде, Светлана Алексијевич за Радио слободне Европе (13.06.2019.) каже како је серија ,,потпуно променила перцепцију“ Чернобиља и похвалила је редитеља Џона Ренка, констатујући да је добро што је он Швеђанин, јер је свест о животној околини велика у Шведској. Серија је, баш као и Породица, имала 5 епизода, а у њој је приказан и Михаил Горбачов, свакако једна од најзначајнијих историјских личности 20. века. Руска државна телевизија је објавила да ће снимити своју верзију серије која укључује и умешаност CIA-е у приказане догађаје, преноси BBC (07.06.2019.).

На овом примеру се види колико неки људи очекују да у драми, у нечему што је пре свега уметност, виде баш оно о чему су они читали, учили, сазнавали. Такође и како је то када страна продукција обрађује тему која је ближа теби.

Баш као и у примеру Куће Садама. У четири једночасовне епизоде у копродукцији BBC-а и HBO-а приказан је успон Садама Хусеина и његов живот све до његовог хапшења и вешања. Прва епизода почиње сценом у којој Садам са својом породицом гледа телевизију на којој Џорџ Буш објављује да ће он бити ухапшен. Позната сцена? Ирачка јавност је била подељена око реакција на серију. Садам је владао (званично) двадесет и четири године и као што дописник Хафпоста Ноур Акад пише у свом тексту (19.01.2009.) ,,за неке је био национални херој. За већину је био застрашујући тиранин.“ Самим тим, очекивано је да ће бити различитих мишљења на садржај приказан у серији. ,,Ирачани којима се свидела, била је кратак синопсис Садамове владавине и да је серија прецизно представила варварску природу Садама и његових синова. Многи нису били у сагласности.“

Даље, Ноур пише да су му се Иранке и Ирачани жалили како је све у серији приказано благо и да је стварност била много гора. Чак и да се ,,дозволило гледаоцима да саосећају са монструмом, које је убило дух сваког Ирачанина, жене, мушкарца, детета.“ Познате реакције?

У Енглеској се десило да су људи блиски краљевској породици, британски секретар за културу, брат принцезе Дајане и глумица Хелена Бонам Картер тражили од Нетфликса да на почетку сваке епизоде серије Круна стоји дисклејмер да публика гледа фикцију. Нетфликс то и даље одбија, наводи се у Гардијану (06.12.2020.).

Као најекстремнији случај прекрајања историје виђен на траци јесте рад Квентина Тарантина, америчког редитеља. У два своја филма, Осветницима и Било једном у Холивуду, Тарантино је променио ток историје. У првом су његови ликови убили Хитлера и његове сараднике. У другом глумица Шерон Тејт преживљава оно стравично вече у коме је у реалности трагично изгубила живот, односно била убијена. Колумниста Њујорк Тајмса Кајл Бјукенан се пита да ли, како му је председавајући компаније Сони Ентертејмент, Том Ротман, рекао, Било једном у Холивуду има најбољи расплет икада и закључује да, свакако, има холивудску завршницу. Притом, Кајл Бјукенан не расправља о томе да ли је то што је Тарантино приказао у свом филму у реду. Он оставља публици да одлучи (28.07.2019.). А публика јесте била шокирана. Део позитивно, део негативно.

На западу старе приче, у Србији ништа ново

Ништа ново што се подела тиче и то баца сенку на оно право ново у Србији. А то је управо формат мини-серије, тако маестрално примењен на тему хапшења Слободана Милошевића из чега је произашла Породица.

Већ прво вече се појавила вест да се овом серијом ,,рехабилитује Милошевић“! Како? Зар неко заиста мисли да би глумци попут Мирјане Карановић (највише), Бориса Исаковића и Милана Марића, чији су ставови познати (бар делу) јавности, заиста учествовали у таквом пројекту? Па, прочитали су сценарио, знају шта ће глумити.

Даље, интернет коментатори писали су да је Милошевић представљен као ,,добрица“. А какав треба да буде према тој својој породици? И он је био човек са осећањима. Како је та осећања и према коме испољавао је друго. Али према својим најмилијима? У том случају ћемо видети топле и брижне сцене како са својом супругом, тако и са ћерком. Па и са сином, бар у оним телефонским разговорима који су приказани, (нарочито у ситуацији у каквој се нашао). Свако од нас се различито носи са стресним ситуацијама, а тек са оним од којих много зависи. У таквој једној ситуацији био је и Слободан Милошевић заједно са својом породицом, а значај ситуације не би требало занемарити.

У каквим је свакодневним односима он био са својим ближњима док су били на власти није у серији, јер она не захвата тај период. Неко би се другачије понашао у таквој ситуацији, али оно што је битно за серију јесте да је представљен тако како је снимљено. А да ли је заиста тако и било не знамо са сигурношћу. Свакако, лице тог ,,добрице“ нестаје када се пита какве су то струје у СПС-у. То исто лице нестаје када под њега подметну пиштољ, када разговара са својим сарадницима и када преговара са својим непријатељем.

Оно што ми је посебно сметало јесте следеће питање: зашто нису приказане године како је све почело? Где је ту 1991. и почетак рата, где су демонстрације 1996/97, зашто нису приказана његова недела? Добро. То је као да се за серију Чернобиљ пита зашто у њој није приказан настанак прве нуклеарне електране. Зашто? Зато што то није тема. Одличан потез Бојана Вулетића, сценаристе и редитеља, који је одабрао одређени временски период дешавања радње – два дана која Милошевић проводи са својом породицом пред хапшење. Самим тиме што је ограничио време радње Вулетић је имао  више могућности и потенцијала за што бољи рад на самом сценарију који се није ширио и имао рупа у виду неекранизованих периода, догађаја итд. Зато радња не почиње 1991. године или раније.

Што се тиче свих несрећа које су задесиле наш народ за време тог режима, које су општепознате (што не значи да их не треба приказати, наравно), представљене су на маестралан начин кроз покривалице док се у позадини чита писмо Ивана Стамболића, који позива Милошевића да дâ оставку. Зар може боље? Ем се није много утрошило на снимање свега тога (јер није ни тема, а и много догађаја из те деценије заслужује засебну екранизацију), ем је сумирано све у тих пар минута кроз документарне снимке зачињене нарацијом. Све је у детаљима. Али и слепој острашћености при гледању.

Мини-серија је емитована двадесет година од догађаја обрађених у њој. Двадесет година!

Како би тек реаговала публика да је емитована као и у случају Куће Садама две године након вешања ирачког државника? Како би реаговала да се BBC укључио у продукцију серије? Или Раша Тудеј? У оба случаја би било још више реакција сигурно, а редитељ би био прозван агентом страних служби. Неки фанатици би могли то и сада да ураде, али вероватно имају других задатака.

Видео сам и питање у коментарима на серију: Где су ту представници актуелне власти који су и тада били у њој? Одговор сам већ дао: нису тема. Зар би заиста нешто било промењено у серији да су се појавили? Па не. Није ни битно. Оно што треба да се разуме јесте да је давно прошло време када су играни филмови могли да утичу на ширу јавност. Ради се то и даље, али на суптилнији начин и дужи низ година. А камоли серије! Не може се очекивати да серија води политику, то раде други, а питање је како и они раде. Постоје политички и друштвено ангажовани пројекти, наравно. Овај то није. Заиста сматрам да не нагиње ни на СПС, ни на ДОС страну. А колико се само причало по јутарњим и вечерњим програмима да је баш за једну или још више за другу.

Разумем да су такве изјаве ишле у правцу оптужби да је постојала цензура или да нису смели да прикажу представнике данашње власти у Србији, па се зато серија и приказала на РТС-у, јер не подсећају јавност где су били и шта су радили тада. Да ли је то тачно или не, није битно, јер не представља разлику у квалитету садржаја и саме приче. Нисмо у времену када се штанцују филмови по идеолошкој матрици (црвени талас) или када се снимају они који јој се супротстављају (црни талас), а таквих је периода било и у Европи. Данас се то ради махом кроз документарне филмове.

Најтеже ми је било око следеће ствари, са којом и завршавам осврт на буран мини-живот ове мини-серије. Горе поменута телевизијска гостовања, коментари на друштвеним мрежама, пуно њих је говорило и писало да нешто није било овако, него онако, да је нешто нетачно, да ово и оно није представљено како треба… На почетку сваке епизоде писало је: ,,Серија је драмска интерпретација стварних догађаја, заснована на до сада познатим чињеницама, аутентичним снимцима, јавно доступним информацијама и сведочењима оних који су били присутни. Поједини ликови су измишљени, а неке сцене резултат су претпоставке, креативне обраде и уметничке слободе“. И поред овог дисклејмера, људи су се бунили, док се у Енглеској десио супротан случај на примеру Нетфликсове серије Круна.

Значај дисклејмера

Наводим то као примере да, ипак, нисмо једина публика код које долази до неразумевања са садржајем приказаним на ТВ-у или у биоскопу, поготово ако су у питању историјски догађаји. Разумем и да су сећања људи на нека дешавања и личности, нарочито из ближе прошлости, и даље болна. Али постоји дисклејмер. Његов значај је огроман. Тако прецизан. Одлично срочен. Дакле ,,драмска интерпретација стварних догађаја“. Затим ,,неке сцене су резултат претпоставке“ и најбитније у дисклејмеру – ,,креативне обраде и уметничке слободе“. Још једном, појава за коју сматрам да највише нарушава дисклејмер је острашћеност.

Свако је желео да види нешто њему блиско, баш попут дописника Форбса, Џејмса Конка, који је желео да се тема радијација темељније обрадила и, баш као и Ирачани и Иранке, у Србији су видели у серији само добро, само лоше, а ретки су видели оно што серија јесте пре свега, а то је уметничко дело.

Изјава генералног секретара Социјалдемократске странке, Константина Самофалова, у емисији ,,Реч на реч“ емитованој на РТС-у 31. марта 2021. године, просто кипти од острашћености и неразумевања (или бар мањка воље за разумевањем). Обраћајући се народном посланику СПС-а, Ђорђу Милићевићу, господин Самофалов каже: ,,Мислим, прво, да ова серија коју, не пада ми на памет да је гледам, која се зове ,,Породица“, би требало да се зове ,,злочиначко удружење“. Ви сте, ваша странке је, господине Милићевићу, иза себе оставила пустош, стотине хиљада расељених лица, хиљаде и хиљаде жртава, уништену земљу, бомбардовану земљу.“ Да ли по тој логици, господин Самофалов избегава да гледа и Хитлер – последњи дани? Операцију Валкира? Или, можда, Чаплиново ремек-дело Велики диктатор? Сви они, неки мање, неки више, имају као централну тему или лика управо Адолфа Хитлера. И те филмове гледа цео свет.

Не поредим рад редитеља Вулетића са Чаплиновим, нити Милошевића са Хитлером. Али чему то избегавање? Председник Двери, Бошко Обрадовић, у сличном маниру је искористио серију за нови твит. Написао је да се лепа српска реч породица злоупотребљава таквим називањем серије о хапшењу Слободана Милошевића. За господина Обрадовића не знам да ли ју је гледао (твитовао је листу својих омиљених серија током зимског периода, на којој се налази и серија Наркос о успону и паду Пабла Ескобара), али значење породице се никако не руши у серији. Гледаоци су могли да виде породично јединство у тешким тренуцима. Тај мотив не одскаче од породичне политике, зар не? На телевизији Хепи су данима у јутарњем програму разни ,,стални“ гости критиковали шта је добро, а шта лоше приказано у серији од Војислава Шешеља до редитеља Љубише Ристића… А ако неко рехабилитује дух деведесетих, онда то раде гости Миломира Марића, а не серија од пет епизода.

,,Није Слоба крив…“

Колико само промашених пројеката у претходних десет година! Почевши од Равне горе (2013), серије која није ни реализована до краја (емитована је једна од три планиране сезоне), а имала је значајну улогу, спровођену од стране Радоша Бајића. Она се огледа у историјском помирењу, макар на екрану, зараћених страна у Србији током Другог светског рата. Чак ни тај пројекат, како је најављивано, не би глорификовао једну страну (нешто у чему су комунисти били изузетно вешти). Већ на бољи и објективнији начин би приказао грађански рат у Србији, са акцентом на покрет Драже Михајловића. И да у тој изјави има истине говори и сцена, већ из прве епизоде у којој је приказано хладнокрвно убиство од стране једног одбеглог четника. Један прилично црвеноталасни призор, кога не би било да је серија заслепљена истином у коју верује тим иза камере. Та екипа свакако стаје на страну краљеве војске, али је свесна и њених грешака.

Породица је објективнија.

Немањићи-рађање краљевине! Иако нисам критиковао серију колико и већина публике, остаје ми жал када помислим колико ће само година проћи док се неко не ухвати таквог пројекта. Поново. Стојим на томе да треба имати разумевања за те људе. Потрудили су се. То што смо очекивали Игру престола на српски начин је до нас. Да је драматургија могла боље – могла је! И требала је!

Породица је временски ближа садашњем времену и једноставнија за реализацију.

Дара из Јасеновца? Како ли се не зауставише друштвене мреже оне вечери након завршетка филма? Такође, пуно коментара и, опет, већина у потпуно погрешном смеру. Или бар заступљена већина. Овде је једна страна говорила да ће нас филм ,,завадити са суседима“. Филм? Много је ту југоносталгичарске патетике. Ако Пољаци сниме филм о Немачкој инвазији на Пољску, да ли их то свађа са комшијама Немцима? Не треба нам овај филм, ова страдања, то је враћање у прошлост, написао би неко. Колико је само квалитетних филмских дела изашло у свету, нарочито из тематике Другог светског рата. Управо то је моја замерка филму. Да ли је био потребан? Јесте, сасвим је у реду да као страдалнички народ прикажемо то страдање, као што то право имају и други народи. Да ли је то квалитетан филм? Да ли је за престижну светску филмску награду? Нажалост – не.

Породица је једина која је изазвала слепу буру у острашћеном мору, у форми мини-серије на телевизији, као што је филм Дара из Јасеновца учинио на филмској сцени (иако је приказан на РТС-у због пандемије вируса корона).

Значај мини-серије Породица – огроман! Да ли је њен значај скрајнут неразумевањем дисклејмера или острашћености дела публике тек ће се видети. Мини-серије као формат постоје већ деценијама. Породица је наша прва таква, иако постоји и Име народа, али то је филм адаптиран на тај формат због пандемије. Да је Породица снимљена као филм од скоро четири сата да ли би била тако успешна? С друге стране, да је урађена као серија од више сезона, тек тада би захватила период од доласка на власт, на пример, па до хапшења или Хага.

Неко ће се можда и таквог пројекта ухватити једног дана, али ускоро сигурно не са оваквим коментарима на пет епизода. Добили смо пројекат са одличним глумцима, фасцинантним сценаријом, музиком достојном светских трилера, маестралном шпицом, са таквим кадрирањем које до сада нисам видео у нашим филмовима и серијама, бојама, костимом, па све до, на истом нивоу, квалитетне монтаже, сценографије, кинематографије!

Надам се да ће овај пројекат бити само почетак једног позитивног тренда који би могао да захвати наше медијско тржиште и да заинтересује публику. Након година лутања, чини ми се да пре свих српски сценаристи иду у добром правцу.

На нама је само да гледамо и уживамо и подржимо садржај уколико заслужује. Али, смањимо критеријуме! Задојени смо разним светским серијама, њиховом продукцијом и квалитетом исте. Полако. Идемо ка томе.

Само мање острашћености. Биће боље.